Kratak pregled slovenske literature

Kratak pregled slovenske literature. Sa dodanim riečnikom za Slovence Ivan Macun

Besedilo je bilo pripravljeno z vnašalnim sistemom ZRCola, ki ga je na Znanstvenoraziskovalnem centru SAZU v Ljubljani (http://www.zrc-sazu.si) razvil Peter Weiss.

Spisano:	Zagreb, 1863.
Viri:	http://books.google.com/books?id=DDcEAAAAYAAJ&pg=PA93&dq=kratak+pregled&lr=&as_brr=3&hl=sl#PPR1,M1.
Dovoljenje:	To delo je v Sloveniji v javni domeni, ker so avtorske pravice na njem potekle. Po Zakonu o avtorski in sorodnih pravicah (59. člen) trajajo avtorske pravice še 70 let po avtorjevi smrti. Za anonimna in psevdonimna dela (kadar ni mogoče nedvoumno ugotoviti avtorja) trajajo 70 let po zakoniti objavi dela (61. člen).
Stopnja obdelave:	To besedilo je pregledalo več urejevalcev in je brez tipkarskih in slogovnih napak.
Izvozi v formatu:	epub       mobi       pdf       rtf       txt

Niekoliko riečih za predgovor

Premda je ovo dielce malo obširno, to mi se ipak čini od potrebe, da u niekoliko riečih označim nieke okolnosti tičuće se i sadèržaja i oblika njegova.

Sastavak ovaj nastao je time, što sam prošle školske godine u veoma kratko doba imao za krasni "Naučni slovnik", što ga izdaje Fr. Rieger, napisati članak o slovenskoj literaturi. Nakupiv tom prilikom kao i kasnije u Ljubljani gradiva, koje bi za rečeni slovnik bilo preobširno, preradio sam ga te u podlistku "Narodnih Novinah" naštampao. Nu i sada nije mi bio smier, da o toj stvari pišem obširno, nego da omladini pokažem put za samostalnu dalnju radnju. S toga će svaki čitatelj lahko razumievati, da se nemogu ovdie očekivati imena od pisacah svihkolikih, osobito u tretjoj dobi, ili gdie bi koj pisac preveo bio po koju knjigu, kao što n. pr. g. Majciger prekrasnu knjigu o Cirilu i Metudu. — Ovako svèršiv kritični pregled odlučio sam se niekoliko piesamah dodati od tri piesnika slovenska, da se time čitatelju stavi pred oči, kako se je uzastopce razvijalo slovensko piesničtvo i glede oblika i glede sadèržaja. Na koncu pak sam nieke rieči hèrvatoserbske sa prevodom dodao za one slovenske čitaoce, koji nebi imali riečnika; lahko ila još koja manjka, a gdiekoja opet može biti suvišna.

Nu za iste ove slovenske čitaoce imadem ovdie još dodati nieke osobitost štokavske skladnje; amo spada poraba rieči: dieca (v. Janežićeve nove slovnice §. 125), čisti intrumental (Janežić §. 400), amo instrumental uz glagolje zvati, ućiniti, imenovati, biti, n. pr. Nieki su narodi Zapolskoga prozvali kraljem, ili str. 73 ovoga dielca "oblik je narodne piesme svojinom narodnom." Glede imperfekta i aorista vidi slovnice Janežićeve §. 234., samo se ovdie jasnije ima kazati, da se i jedan i drugi oblik izvodi iz infinitiva, ter ako pred ti stoji gèrlenik, ovaj u drugoj i trećoj osobi jednobroja od aorista pred slovom è prelazi u srodni mekani suglasnik, n. pr. pobieći = pobieg-ti, aorist: 1. pobiegoh, 2., 3. pobieže, pobiegosmo - ost - oše; rek - ti = reći aorist: rekoh, reče, rekosmo itd. Oblici: bih, bi, bismo, biste, bi sa dionikom na l, la, lo znače ponavljanje (v. Veberove skladnje str. 113), tako na str. 7: "s toga bi uzeo niemačku rieč, gdie bi mu manjkala" narodna. Što se tiče dionika na vši, u štokavskom jeziku imade prema slovenskomu nieka razlika; pèrvo bo dionik može odbaciti ši, ako je prislovan (t. j. gdie se razvezuje sa veznici, n. pr. kad, budući da, jer, i); drugo ovaj dionik ima spol, broj i padeže samo onda, kad je pridavan, (t. j. kad se ima razvezati sa koj, -a, -e) te je onda razlika opet dalnja: glagolji prelazni imaju oblik prislovni i pridavni na vši; glagolji neprelazni imaju prislovni oblik na vši, a pridavni jedino na l, la, lo, n. pr. str. 13. "Pohlina . . preminuloga god. 1804"; ili "čovieka umèrla (koj je umro) netrieba žaliti; ljudi propali; ostala strana slovnice (str. 9), prošle godine, minuloga leta v. predgovor str. III. (Ovako pišu i Ćesi, Poljaci i obično Rusi, te po tom nevalja drugi razdio i dotična dva primiera u §: 474.1. Jenežićeve slovnice). Najvažnija je pako razlika, da u štokavskom jeziku ima neovisni iliti prislovni dionik, kao što je gèrčki genitivus, lat. ablativus obsolutus, a u staro-slavenskom dativ neovisni; n. pr. na str. 5. Našav(-ši) Trubar mnogo privèrženikah zabraniše mu dalnju radnju", t. j. budući da ili kad je našao str. 13. "Popović je umro, neizpuniv mu se želja." (Vidi Veberove skladnje str. 140—141.)

Štamparskih pogriešakah nisam opazio nego ove: na sirani 11. dole poslie broja 1856. dodaj: str. 68; u posliednjem redku str. 18. moralo bi biti: "prevedenih piesamah"; na str. 21. mora biti: ". . . . jezikom, neznam da li" itd; u 2. redku str. 57. ima biti: pravoslovje; u 3. redku str. 79. zdviguje.

Ovako mi preostaje samo želja, da u kritičnih mojih opazkah nitko netraži nesklonosti ili zle nakane; pa da istim načinom drugi "sine ira et studio" poprave mane, koje su uvukle mi se protiv volji.

U Zagrebu na dan svih Svetih 1863.

Ivan Macun.

---

Slovenski narod, stanujući na južno-zapadnoj granici slavenskoga koliena, susied je dvima narodima neslavenskima, na sieveru niemačkomu, na zapadu talijanskomu. Nu već s toga, što su Slovenci skoro neprekidno spadali na niemačku dèržavu, viekovito je na njih niemački jezik dielovao. Taj se upliv pokazuje sve do najnovijega vremena, ter će ostati, dok Slovencem jednom nepune u dio poraba narodnoga jezika i u školi i u pisarnah, a drugo, dok se pisci neupoznadu točno s drugim kojim čistim slavenskim nariečjem, a napose s hèrvato-sèrbskim.

Razvitak njihova jezika u književnom smislu bio je dva puta pobudjen i spotaknut baš od niemačke strane, a to i jedan i drugi put zbog vierozakonskih odnošajah.

Pèrvi put bilo je onda, kad su Niemci u VIII. i IX. stolietju kèrstjanskom vierom nastojali učvèrstiti i osiegurati si gospodstvo i vlast germansku nad Slovenci. Na ovu dobu spominju nas samo ostanci, poznati pod imenom Brizinskih spomenikah. Strožje prosudjivаnје njihove naravi kao i njihova sadèržaja, te napose i pitanja, zašto se po Miklošiću i po Kopitaru ovi baš slovenskomu narodu pripisuju, nespada ovamo, nego na literaturu staroslavensku. — Da je (slovenski) jezik u cèrkvenih ovih težnjah služio samo pukim sredstvom, to se vidi već iz toga, što od te dobe pa sve do godine 1550. književnomu životu i probudjivanju nigdie neima niti najmanjega traga. — Linhart (Geschichte von Krain. Laibach 1788—91, 2. svez. str. 357.) tvèrdi, da su Kranjci (on obično negleda na sve (Slovence) do XVI. stolietja pisali glagoljicom, osnivajući se u toj tvèrdnji na dvie malene pergamene glagoljicom popisane, koje, odliepljene od kore knjižne, sada se nalaze u razdielu Coizove knjižnice. Nu jedno jezik nije slovenski, nego obični u kašnjih glagoljskih breviarih ili misalih; a drugo mogla se je takova knjiga Bog znade kamo prenieti u ine zemlje. Isto tako za to nedokazuje ništa ono, što Kumerdej u svojoj rukopisnoj slovnici tvèrdi (v. Kopitar Gram. d. krain. Spr. Laibach 1808), jerbo pop glagoljski na Gorenskom, komu je biskup Hren (Chrön) god. 1617. zabranio čitanje mise iz glagoljskoga misala, dokazuje samo, da je mogao biti i biegunac, koi si je time služio svakdanju hranu. Niti o dielovanju Metodovu, osobito po štajerskoj i koruškoj Sloveniji neima traga, kad su solnogradski biskupi poslie njegove smèrti odmah podkopali sve, što su uzradila slavenska apoštela.

Ovako su dakle (Slovenci) živuči pod niemačkom vladom, oniemili, odtèrgnuti od svojih suplemenikah, te izobraženiji propali u germanizam, a narod ostao je manje više u svojoj naravi, na koliko se to po niemačkoj upravi, ter po svetjenstvu, neizobraženom u narodnom jeziku, nije priečilo. Za narod u književnom se smislu nije zauzimala niti vlada, niti cerkva.

Drugi put je protestantizam spotaknuo narodni razvitak; niti sada dakle kao ni pèrvi put nije spotaknutje došlo od domaće narodne strane. Posliedica toga spotaknutja protestantskoga bila je ta, da se je cèrkva u smislu vladinom latila istoga oružja, kojim je stao raditi protivnik, daklem slovenskom knjigom. Nu kad je ovakovim načinom slovenski jezik i promak knjige postao jednostranim oružjem cèrkvenim, to je opet skroz propao razvitak književni, čim je bio protestantizam izrinut, te se nebijaše više bojati za katolicizam osobito u Kranjskoj. Ovako je dakle velika tišina od dobe jezuitske pa sve do dobe, kad je uslied živahnoga razvitka duševnoga po Francezkoj, godine l693. na način talijanskih družtvah u Ljubljani sklopljeno družtvo "Accademia operosorum", poslie godine 1701., osobito u drugoj polovini XVIII. stolieća započelo umove buditi na duševnu radnju (v. Ruskaja beséda 1859 II., 115 — 8.). Ovomu se družtvu posriedno imademo zahvaliti, da se je poslie O. Marka zanešeni ljubitelj slavenstva Japelj sa Kumerdejem i po ovih kao i po ideji narodnosti, koja se je nа koncu prošloga stolieća uživotvorila u sèrcih književnikah, Vodnik probudio na narodnu radnju, kojega je s druge strane uz b. Cojza spoticao i Dobrowsky. Odsele nije više sasvim utèrnula radnja na narodnom polju, dok se godine 1843. po Štajeru, po Kranjskoj i Koruškoj raztèrkane sile nespojiše u jednoj točki, ter počeše napose dielovati na onu narodnu stranku, koja donele nije osietjala upliva književnoga, t. j. na seljaka i zanatliju.

Hoćemo li dakle svukoliku literaturu točnije pregledati, to okaniv se pervoga pojava Brizinskoga, nalazimo za najprobitačnije, da ju razdielimo ovako:

I. Doba, za koje je slovenski jezik služio samo za cèrkvene svèrhe iliti od Trubara do Japelja.

II. Doba, za koje je uz cèrkvenu porabu jezik služio za pouku književnikah iliti od Japelja do 1843.

III. Doba "Novicah", koje je jezik stalno postao sredstvom razvitka za sve strane naroda. Pri tom samo opažamo, da po načelu: "non datur saltus in natura," već u Vodniku nalazimo počelah ove tretje dobe, nu buduć netrajalo dulje vremena, nemože se ovdie uzeti u račun.

I. Doba. Nauk protestantski jako se je ugniezdio po Štajeru, po Koruškoj i Kranjskoj; amo nisu spadala samo skorom sva gospoda viša, nego i mnogi gradjani, nu da se i seljaci dovedu u taj krug, počeše raditi slovenskim jezikom. Pervi je u Sloveniji i to u ljubljanskoj stolnoj cèrkvi počeo ovako propeviedi dèržati kanonik Primuž Trubar (niekoji pišu Trupar), od veoma siromašnih roditeljah rodjen godine 1508. u Rašćici, selu ležećem blizu Turjaškoga grada (Auersberg), 3 ure naprama južnomu izhodu od Ljubljane (O. Marko pako veli, da je rodjen u Postèrlici), bivši prije toga slovenskim propoviednikom u Tèrstu, zatim protestantskim u Rubiji, blizu Gorice. Našav mnoge privèrženike, zabraniše mu dalnju njegovu dotičnu radnju; nu stališi kranjski podieliše mu ovo pravo u cèrkvi gradjanske bolnice, spadajuće na njih; odanle god. 1540. protieran u Loku, ide kašnije u Laške Toplice (Tüffer) u Štajeru, a zatim u Radečje (Račah) u Kranjskoj. God. 1547. na zapovied Karla V. morade ostaviti austrijanske zemlje, ter pobiegav u gornju Niemačku življaše kano propoviednik u Rottenburgu, Kemptenu i Harachu kroz četérnaest godinah. Nu god. 1561. vrati se na pozìv kranjskih stališah opet u Ljubljanu, ter sa sobom dovede Ivana Manlija (Mandelca), koi je u Ljubljani ustrojio pèrvu tiskarnu; ali već se je god. 1565. morao odreći miesta svoga kano propoviednik stališah, ter pobiežè opet u Würtemberg, gdie je umro god. 1586.

Kano propoviednik na selu imao je priliku vidieti, kako je to težko na narod dielovati bez književne pomoći. Neima ni najmanjega traga, da bi se prije njega bilo išta pisalo slovenskim jezikom; a opet Trubar u predgovoru k pèrvoj strani novoga zavieta izrikom priznaje, da nije znao čitati ni glagoljice niti ćirilice, s česa sliedi, da је i jedna i druga po svetjenicih od susiednih Jugoslavenah sigurno malo bila rasprostranjena medju Slovenci. God. 1550. odluči se Trubar na prevod niekakova katekizma ujedno sa jednom propoviedju. A kad je god. 1553. nestalni pa i slavohliepni Pavao Vergerij zbog protestantizma, izgubiv svoju biskupiju u Kopru (Capo d' Istria), došao u Tübingu, nagovori Trubara, da se lati prevoda svetoga pisma, te bi uslied toga 1555. naštampano evangjelje sv. Matije. U njegovoj ga je radnji novčano podupirao Hans Ungnad, bivši načelnik štajerske zemlje, koi je god. 1554. ostavio Austriju, ter od god. 1557. živio u Urahu malo ne sav svoj imetak žèrtvujući na štampanje slovenskih, glagoljskih i ćirilskih knjigah. Valvazor u svom dielu: "Ehre des Herzogthums Krain" knj. VI. str. 346. navodi osam različitih dielah Trubarovih, izmedju kojih je najvažniji podpuni prevod novoga zavieta, onda psaltir i Luterova postila.

Trubar je pisao osobito za protestantske propo viednike, jezikom dosta slabim, jerbo u školah bijaše u Solnogradu i u Beču, a nikad se sa slavenskim jezikom znanstveno nije bavio; s toga bi uz porabu spolnika uzeo niemačku rieč, gdie bi mu goder manjkala u narodu možda svaki dan dolazeća. Slova je već zbog svèrhe svoje pa i zbog svoga neznanstva dotičnoga uzeo latinska; u pravopisu neima razlike izmedju s i z, š i ž, niti su mu poznata pomekšana slova l i n. Da je na taj način ujedno strašno jednostran i nekritičan glede izgovora, to je naravna posliedica; tako je na miesto o pisao u ili a, kako je čuo koju rieč u rodnom miestu.

Ovi nedostatci njegovih prevodah probudiše Antuna Dalmatina, komu je i pridievak Juričić a nadriime pospèrdno Kobila (o čijem se životu, kao n. pr. o rodnom miestu, odgojivanju itd. nezna ništa), da kuša i on sv. pismo prevadjati slovenskim jezikom. Kano propoviednik na Gorenskom, t. j. na sievero-zapadnoj strani Kranjske, služio se je tamošnjim jezikom, a čin se, da je poznavao i glagoljske ili ćirilske knjige sv. pisma, jerbo u njegovu prevodu Spangenbergovih propoviedih nalazi se mnogo čistji jezik, spolnika neima a opet na miesto germanizamah često stoje rieči, kojin u Trubarovih dielih ni traga neima; dapače imade krasnih slovničkih oblikah, kojih se jednomu, t. j. dioniku na vši, n. pr. stopivši, jošte Prešern ruga u jednom epigramu naperenu na biskupa Ravnikara.

Kad su god. 1580. stališi štajerski, koruški i kranjski pristali na Dalmatinovu prošnju, da mu obielodane prevod cielokupnoga sv. pisma, dadoše jednomu odboru nalog, da se lati toga posla; a ovaj videći razliku izmedju pravopisa i oblikah u Trubarovu i Dalmatinovu prevodu, zamoliše ravnatelja kranjskih učionah, imenom Adama Bohorića, bivšega učenika Melanchtonova, da razmèrsi tu stvar. Ovaj latinskim jezikom napisà kratku slovnicu pod naslovom: "Arcticae horulae", kojom je barem glede pravopisa toli dobro pogodio duh slovenskoga jezika, da se ovaj do godine 1844., amo tamo tja do danas odèržao u porabi, premda smo medjutim vidieli više putah nastojanje, da se promieni njegov način u pisanju nelatinskih zvukovah. I sama Gajevica, izmedju svih pokusah pisanja sa latinicom najbolja, polagano joj je otimala pèrvenstvo. — Manje sretna, barem glede posliedicah, bila je ostala strana njegove slovnice; jer kada je došla doba reakcije proti protestantizmu, tako je čisto izčezlo ovo dielo, da pater Hipolit u XVIII. stolietju nije ni znao za to dielo, dok mu nije, kad je bio na tom, da štampa svoju slovnicu, nietko dao niekakvu slovnicu, kojoj se nije znao sačinitelj; ter da je Kopitar god. 1808. u svoj Kranjskoj znao samo za dvie dotične knjige.

Po Bohorićevih se je dakle načelih, počamši od god. 1584., štampalo Dalmatinovo cielokupno sv. pismo staroga i novoga zavieta; ali rekli bismo, da nam se Dalmatinov jezik bez promienah, uvedenih po gore rečenom odboru, dopada mnogo više.

Nu posredno je i ostala strana Bohorićeve slovnice blagotvorno dielovala na pravilnost svega slovenskoga jezika; jerbo kad je energični biskup Kren (drugi pišu Krön, obično Chron) god. 1560. rodjen u Ljubljani, oštrom rukom i gvozdenom dosliednostju stao protestantizam uništavati po slovenskih krajevih, to je on sàm po vulgati oskèrbio dobro izdanje svakdanjih evangjeljah i listovah, i to strogo po Bohorićevih pravilih. Tako se je ujedno prepriečio razpor naroda na dvie protivne stranke. Ali se je prije toga moralo sve iz protestantske dobe uništiti, što bi goder njegovim pomagačem bilo došlo do rukuh. Tako su n. pr. pèrva dva diela Trubarova sasvim izčezla, jer se nezna niti za jedan eksemplar; tako je slovnica Bohorićeva izčezla kao što gore rekosmo. Osmoga kolovoza 1600. sažgaše jezuite u Gradcu 10,000 protestantskih knjigah; isto se 23. prosinca rečene godine učini u Ljubljani; a opet 9. siečnja sliedeće godine spališe troja puna kola knjigah. To se iste godine još opetovalo, a što ih je spasenih bilo u kućah stališah, to je Ferdinand god. 1616. dao izručiti jezuitam, ter se sve izgubilo za našu literaturu; u ostalom jezuite valjda videći, da kod Slovenacah neima pogibelji, nenastojahu skorom ništa o slovenskom jeziku, dočim vidimo, da su po Hèrvatskoj i Dalmaciji sve do skrajno doba njihova obstanka radili o dotičnih nariečjih, videći uviek pred sobom pravoslavnu cèrkvu.

Štamparija Manlijena bude uništena, ter je i Kren evangjelja morao dati štampati u Gradcu. Kašnije, t. j. god. 1678. došao je iz Solnograda tiskar Мауег, ter je ustrojio novu tiskarnu.

Što još imade knjigah u knjižnici ljubljanskoj tičućih se dobe protestantske, obično su im iztèrgnuti predgovori, "da se njimi nebi gdie pokvarila učeća se omladina."

Od izdanja Krenovih evangjeljah i listovah počamši prestaje dakle sva radnja o narodnom jeziku; jerbo se niti o Schoenlebenu (koi je Krenova evangjelja i listove slabo preštampao, ljubljanske germanizme urinuv namiesto čisto slavenskih riečih), niti o Otcu Hipolitu, koi je god. 1715., nekazav imena složitelja, preštampao Bohorićevu slovnicu, može kazati, da je prekinuo ovu literarnu tišinu.

Premda po jeziku, u kom je pisao svoja diela, nespada Valvazor ovamo, ali spada jednako sa Bohorićem po predmetu. Riedki taj je muž sav svoj život stavio na izpitivanje kranjske poviesti u obće. Od vitežkih roditeljah u Ljubljani god. 1641. rodjen, skorom sav je imetak potrošio na štampariju, bakrorezariju, na umietnike, knjige i ine pripomoćke za historička svoja diela, ter na Dolenskom i to na Kèrškom (Gurkfeld) god. 1693. umro u velikoj biedi. Izmed 16 njegovih dielah stranom niemački stranom latinski izdanih^[1] najvažnije te dosada glavno dielo o starijoj poviesti kranjske zemlje je ogromna njegova poviest "Ehre des Herzogthums Krain".

Sadèržaj ovega dragocienoga i ogromno obširnoga diela, kakovim se težko druga koja zemlja ima dičiti, jeste sliedeći: 1. knjige ili toma: opis bivših starih žiteljah, granice stare Kranjske, koju dieli na Gorensku, Dolensku, Metličku, Notranjsku i Istrijsku ili Pazinsku. Sriedina zemlje bijaše mu Oblak blizu cerkniškoga jezera. Znamenito još je i to, da je opisao ter na svoje troškove hotio graditi tunel kroz Ljubelj (Loibl), da su mu dozvoljili prolazninu za naviek; kolika bi korist bila za koruške Slovence! Dalje opis svih gradovah, kulah ili dvorovah, tèrgovah, župah, selah, gorah, vodah, podnebja, rudah, rastja i životinjah. — U 2. knjizi imadeopis narodah, koji su redom bivali na Kranjskoj, dakle i o starih Slavenih, o ćirilici i glagoljici naštampav dotična slova. "Oče naš" naštampao je u 13 slavenskih nariečjah i razriečjah. Dalje nošnju i običaje kranjske, istrijanske, hèrvatske, vlaške itd. U dodatku nabraja sve znamenitije pisce počamši od sv. Ćirila. Napokon sve o vieri od najstarije doba do njegova vremena, dakle paganstvo, kako su se pokèrstili Slovenci, nastojanje sv. Metoda, da se slavenski jezik uvede u obred katolički, progonstvo njegove osobe i njegova jezika. — U 3. knjizi opisuje vladu i nabraja vladare, ter su dodani gèrbovi plemenitih obiteljih; zatim opisuje sve gradove, tèrgove, samostane ujedno sa poviestju dodanom, a svakomu je točno naznačio i slovenačko ime. — U 4. knjizi opisuje mnoge gradove i dvorove Hèrvatske, zatim čardake na turskoj granici, ratove turske po Kranjskoj i po susiednih zemljah i to često predstavljene u slikah. — To je veličanstveni sadèržaj. Smije li se osobito za ono vrieme kazati, da je on bio pisac niemački, ili samo kranjski? — a takav je genij poginuo skorom od glada!!

Na kratko imade se napomenuti temeljito izobraženi učenjak Ivan Popović, rodom iz celjskoga kotara, koi je u svom dielu "Untersuchungen vom Meere" pokazao riedku učenost, i zanešenu ljubav za slavenstvo; nu nehajstvo ostaloga svieta učini, da je god. 1763. u Beču umro kano učitelj niemačkoga jezika, neizpuniv mu se vruća želja, da se upozna sa svimi južnimi Slaveni, i da im prouči jezik.

Sviest o boljem dielovanju na polju slovenskoga jezika toli je duboko pala, da se je na ovom polju mogao pokazati jezik, kao što ga vidimo od otca Marka Pohlina, rodjenoga u Ljubljani god. 1735. a preminuloga god. 1804. u Mariabrunu kod Beča, gdie je veću stranu svoga života boraveći u samostanu, u ostalom plamteć za narod svoj, napisao više od dvadeset knjigah pobožnih, nu jezikom, kao da je zbilja on namiesto Trubara bio Kolumbus slovenskoga jezika i slovenske slovnice; jerbo slovnica, koju je dao na svietlo, pokazuje jasno, da o Bohoriću nije imao niti pojma.

U ostalom i on, spada na neumorne buditelje bolje dobe; kod njega mora čoviek kazati: "Et voluisse juvat." Koliko ima u sebi slabosti njegov jezik, toliko se opet mora priznati vruća njegova volja, da koristi svomu narodu, ter je Kopitar u oštrom svom šibanju njegovih diehih sudio strogo po napisanih njegovih dielih, a ne po onom, što je starac svojim savietom bio drugim. — Nu imadeino jedno dielo, koje pisano latinskim — istina slabo klasičnim — jezikom, neće tako bèrzo izgubiti svoje valjanosti; t. j. njegova "bibliotheca Carnioliae" iliti bolje bibliografija kranjskih pisacah. Historičko družtvo u Ljubljani veliku si je zaslugu steklo, naštampav ovo dielo, složeno alfabetičkim redom pisacah, i to u 63 strane u velikoj četvèrtini. U ostalom imade i mnoga imena od štajerskih, koruških i istarskih Slavenah. Dielo ide do blizu konca prošloga stolietja.

II. Doba. Reakciju protiv njegovu jeziku i samovoljnom tvaranju riečih, probudiše niekoji njegovi sudielovatelji: Japelj, Kumerdej itd., kojih je dielateljnost probudila se stranom po O. Marku a osobito po gore rečenoj akademiji. Nu kakav bijaše taj upliv i spotaknutje ležeće izvan samoga naroda, takovi i plodovi; radilo se je već po političkom i znanstvenom položaju one dobe kao što kod Niemacah, tako i u većem još razmierju kod nas samo za učenjake, za ljude, kojim su znanosti svakdanji predmet radnje; i jedini socialni prevrat u Francezkoj učini, da je Vodnik u niekih stvarih pomislio i na sam narod; a izza njega sve to opet izčezne, ter sve do tretje dobe vidimo, da se najvažnija diela pišu niemačkim jezikom, dapače i same iz naroda izvadjene stvari, kao n. pr. Volkmerove piesme vidimo po Murku komentirane niemačkim jezikom; pa i sami najbolji piesnici, kao n. pr. Prešern, znali su pojedine od svojih piesamah ujedno izdavati niemačkim jezikom, da se ovako slovenskim umotvorinam sriedstvom niemačkoga jezika ogladi put do slovenskih sèrdacah! — Da je ova doba učenjačka ili doktrinarna, vidi se još i s toga, što je malo ne svaki učenjak ove dobe radio ili o slovnici ili o riečniku, ili o obojem. Ovamo spada Megiser, Gutsman, Zelenko, Popović, Kumerdej (napisao je slavensku slovnicu uz sravnjivanje sa svimi slavenskimi nariečji!), Japelj, Debevc, od kojih su posliednja trojica svoja dotična diela ostavila u rukopisu; zatim Vodnik, Kopitar, Schmigoz, Danjko, Metelko, Murko, izmedju kojih je jedina Vodnikova pisana jezikom slovenskim. (Potanja o tom vidi u sastavku prof. Marna u programu ljubljanske gimnazije za god. 1861.) — Kopitarova se osobito zbog kritičnoga pregleda starije dobe, Metelkova zbog marljivo sabranoga jezičnoga gradiva može preporučiti; dočim je Murko dobru svoju slovnicu praktično uredio za Niemce.

Pravim početnikom ove dobe možemo smatrati Japelja, člana spomenute akademije; iz njegova slovenskoga sèrca jeknuo je, kako nam se čini, pèrvi zvuk poezije, dakle pèrvi naviestnik bolje slovenske dobe. Gjuragj Japelj rodi se god. 1744. u gradiću Kamniku na Gorenskom; s početka se je učio kod kuće gimnaziju i bogoslovje u Ljubljani, ter je zatim bio župnikom u Ježici blizu Ljubljane, kašnje u Naklu kod Kranja, a poslie toga kanonikom u Cielovcu, gdie je umro god. 1807., saznav na smèrtnoj postelji, da je bio naznačen za biskupa u Tèrstu. — Na poslovanje u slovenskom jeziku bodrio ga je osobito Otac Marko Pohlin. Tako je god. 1779. izišao njegov veliki katekizam u slovenskom jeziku, za koi je, posvetiv ga carici Mariji Tereziji kano znak priznanja, dobio zlatnu spomenicu u težini od jedanaest dukatah, predstavljajuću s jedne strane caricu, s druge Josipa II. — Dakle u ono se je doba slovenska radnja ovako pripoznavala; a danas?!

Ovim priznanjem obodrivan, stavio se je u družtvu s Kumerdejem, Ribarom, Škrinjarom, Šrajem, Traunom i Wolfom na prevod cielokupnoga sv. pisma, što se je u četèrnaest svezakah štampalo od god. 1784. do 1802. Nije se u tih prevodih dèržao slovničkih načelah Pohlinovih, već Bohorićevih. A premda je ovo dielo velevažno, jer je pervo podpuno izdanje katoličko, to su za nas ovdie najvažnijim predmetom njegovi piesnički i prozaički spisi; jer jedno je na slovenski jezik preveo mnogo iz niemačkoga, niešto iz talijanskoga i francezkoga, i to iz Mendelsohna, Gellerta, Kleista, Hagedorna, Metastasija i inih; drugo napisao je sam niekoliko izvornih piesamah, koje su po svoj prilici pèrvi početak te struke u slovenskom jeziku.

Ovako se barem daje misliti; jerbo Vodnik je kano mladić od 15 godinah (1773.) pèrvu svoju piesmicu složio; a Japelj bio je za 14 godinah stariji, ter neznam, da li se je ovako ravnao po toliko mladjem Vodniku? — Da je sadanjemu slovenskomu stihotvorstvu poslie god. 1770. položen pravi temelj, moglo bi se suditi po tom, što knjige od ove godine (n. pr. Katekizam Kanizija, štamp. u Ljublj. 1770. v. ljublj. bibliot. br. 10.022.) u piesmah neimaju još nikakova mierila, kao što je i prevod iz Ovidija, štampan u slovnici O. Marka god. 1768. bez mierila. — A da je Japelj u sebi osietjao niekakove zasluge, vidi se iz latinske piesme, složene 1789., kojom se je za člana preporučao družtvu "Arcadia" u Gorici, gdie odmah na početku govori o tom:

   Ille ego, qui cecini Sclavonica metra Philippo,
   Dum caperet Regni publica gesta foris,
   Qui normam fidei patrio sermone reduxi
   Numen ut a teneris discat amare puer....
   Sunt mihi quas lingua modulor nostrate camocnae,
   Ut missis pariter pagina juncta docet:
   Sunt quoque, quae praeco de te Gesnere (!) paravi,
   Tentet ut Idylii slavica musa genus:
   Et quaedatn lyrico conscripsi carmina cantu,
   Ut subeant varios slavica verba modos.
   Ne quoque paupcriem timeat vernacula vocum
   Aut sola insuetas horreat ire vias,
   Illustres posui vario sermone poetas
   Pro duce qui monstrent quam terat illa viam.

S toga sudimo, da je Japelj samostalno radio, ter da je možda Vodnik ujedno sa Japeljem od O. Marka potaknut radio; nu i to se mora kazati, da je mierrilo u Japeljevih piesmah i starijih prevodih skroz pravilno i gladko. — Neka se nitko nečudi, zašto se u ovom nacèrtu o razvitku slovenske literature toli brižno iztražuje početak slovenskoga piesničtva; jerbo sa poezijom svaka se naravno razvita književnost počima, ovom bo ljubav prama narodu svomu ulazi u sèrca omladine. — Jezik u prevodih njegovih prama okolnostim liep je i gladak (za niekoje protivnike rieči uže=že=herv. vre uavadjamo ovdie, da J. piše jedino uže); a sadèržaj po njem prevedenih pisamah uz strogo cèrkvene često je i šaljiv, odstupajući od stoičke niekakove ozbiljnosti, kojom u slovenskom narodu dišu nieki ljudi, odbijajući n. pr. svaku erotičku piesmu kano izmet literaran; tako je n. pr. Japelj preveo iz Hagedorna "Zorn eines Verliebten" i "Verlaumdung". Jednako su šaljive: "Otročja postela na kmetu" i "kako se na kranjskim prosu mane", u kojoj opisuje sve šale zbivajuće se u istini tom prilikom. Bez dvojbe je ove dvie piesme napisao sam taj do groba toli štovani svetjenik.

Ovim se je načinom po niemačkih primierih u slovensko piesničtvo kano temelj mierila uvukao naglasak namiesto teže slavenske, koja, zanemarena u poeziji, propadne i u slovnicah.

U ostalom opažamo jošte glede Japelja, da su plodovi njegove piesničke radnje više ostali u rukopisu (čuvaju se većinom u kranjskom muzeju), te da po tom nisu dalje tako dielovali, kao n. pr. piesme Vodnikove.

Primierom Japeljevim kao i Markom Pohlinom spotaknut, radio je Antun Linhart na piesničkom polju, i to jedno složiv šaljivu igru "Županova Micka", a drugo u krasnom prevodu francezke šaljive igre "le mariage de Figaro", što je god. 1840. u Ljubljani štampano pod naslovom "Veseli dan, al Matiček se ženi". Želio bi samo čoviek, da si je odabrao drugo kakovo dielo, koje bi uz veću valjanost značajevah ujedno imalo veću vriednost u krasoslovnom smislu; tà Francezka je već prije toga imala dramatične svoje klasike! — Glavno mu je, i dosta temeljito dielo niemačkim jezikom pisano "Versuch einer Geschichte von Krain und der übrigen stidslavischen Länder Östreichs". Rodio se je u Radolici na Gorenskom god. 1758. a umro u Ljubljani 1795.

Ovamo spada štajerski pjesnik Lavoslav Volkmer, koi se je god. 1741. rodio u Luttenbergu a kano svetjenik umro god. 1816. blizu Optuja. Pievao je mnogobrojne piesme, većom stranom basne uz mnoge o poslovih seljačkih, i to kadšto jako dosietljivo, al mu je jezik slabiji od onoga, kojim govori ondašnji narod. Mora se reći, da je škoda za njegov piesnički dar, al isto tako je škoda, da je uslied njegovih piesamah, koje se još danas pievaju izmedju Optuja i Radgone, mnogo oslabiela prava narodna poezija, koja u obće pred oštrimi riečmi mnogih svetjenikah što dalje, tim više izčezava iz Slovenije, ter ju ponajviše zastupaju mlohavi plodovi slabih piesničarah, kao što je u Štajeru n. pr. bio kapelan Vèrbnjak i ini. Bolje se često nalaze u Kranjskoj. — Obielodanio je Volkmerove piesme Antun Murko u Gradcu god. 1836. pod naslovom "Leop. Volkmera fabule in pesmi".

Iste godine sa Linhartom i to u Šiški blizu Ljubljane rodi se dobom pèrvi pravi piesnik slovenski, t. j. Valentin Vodnik. Stupiv god. 1775. u samostan sv. Franje, živio je skorom sekulariziran kano svetjenik na Gorenskom i Dolenskom (u Sori, na Bledu, u Ribnici, u Bohinskoj dolini), a onda bude god. 1798. postavljen za učitelja 5. i 6. razreda gimnazije ljubljanske, ter je god. 1797. počeo periodički list slovenski izdavati pod naslovom "Ljubljanske novice", dočim je već prije kroz tri godine izdavao "Kolendar" po novijem ukusu, t. j. sa kojekakovimi pripoviestmi. Epigramom od god. 1802. pokazuje nam sàm, da za takovu stvar tada još nije bilo doba, napisav u jedan svezak svojih Novicah kao sliedi:

   Smo stare Novice,
   Negodne drobnice,
   Nam dobri so kotje
   Za delat napotje;
   Se bomo zmedile (=riedke postale)
   Iskavca dobile itd.

Kad su Francezi god. 1809. tretji put došav, kranjsku zemlju si god. 1810. uredili francezkim načinom, pade Vodniku kano vieštaku i u francezkom jeziku u dio, da bude ravnateljem svih nižjih i sriednih učionah ljubljanskih. Narodnomu jeziku podieli se niešto od pravah, koja ga idu, te u tu svèrhu Vodnik, koi se je već odprije mnogo bavio sa pisanjem riečnika i slovnice toga jezika, napiše god. 1811. svoju slovnicu "pismenost", i to slovenskim jezikom, neznam; da li iz svojega uma ili više uslied ustava tadanjih učionah. —

Na čelu ovoj slovnici stajaše piesma "Ilirija oživljena", slaveća Napoleona s toga, što je iz niekih jugoslavenskih pokrajinah, njegovoj vlasti podloženih, složio provinciju iliti zemlju "Iliriju". Nu politični taj hymnus kao i sklonost njegova prema Francezom, koje je smatrao uzkrisiteljem Slovenacah i Dalmatinacah, toliko mu nakoplje neprijateljah, da je god. 1813., kad su Francezi ostavili Iliriju, izgubio svoje miesto, ter je živio samo od 200 forintih za predavanje talijanskoga jezika. Kakovim je čuvstvom pozdravljao god. 1814. mir, vidi se iz piesme, gdie nabrojiv cvietje za slavodobitnika, pieva u posliednjoj kitici:

   Tvoje smo cvetice,
   Se ti poklonemo;
   Ponižno prosimo
   Smiluj se sirot!

Bilo mu je tiesno živieti, te je u privatnih kućah za platju učeći malo ne sasvim morao prestati u radnji na velikom riečniku, kojeg ovako nije mogao naštampati, ter mu je ostao rukopisom, dok nije u najnovije vrieme mnogo povećan u dva toma izašao na troškove preminuloga biskupa Wolfa. Ovako je pèrvoga slovenskoga piesnika u velikoj biedi god. 1819. stigla smèrt. Nadgrobnik vidiš mu na groblju ljubljanskom.

Značaj bijaše mu izvèrstan, smiernost prirodjena, te sе u krasnom "Vodnikovu spomeniku" (uredjenu drom. Ethbinom Costom ter štampanu god. 1859., u kom imade svestrano gradivo o Vodniku nagomilano) čitaju mnogi dokazi njegove umiljatosti i poštenosti. Isto ga tako njegove piesme predstavljaju kano čovieka iskrena, vesela, kadšto bocljiva, ali nikada iz zlobe iliti mèržnje. — Kako je dielovao kano učitelj, kako je nastojao, da u mladeži probudi duh poštenosti, duh marljiva nastojanja, to se vidi medju ostalimi dotičnimi glasovi, osobito iz duha, kojim u rečenom spomeniku siedoglavi učenik njegov, profesor u miru Petruzzi, opisuje njegovo dielovanje u učioni.

S obzirom na tiesne okolnosti našega naroda mora se kazati, da se je Vodnik odlikovao malo ne svestranim umom; ter na sve, što je sam znao, postojano budio osobito učenike gimnazijalne. — Mnogo se je bavio sa, starinami i poviestju svoje domovine, ter je kano plod dotičnoga dielovanja osim različitih sastavakah god. 1809. niemačkim jezikom izašla prema vremenu kritično izradjena poviestnica kranjske, tèrstjanske i goričke zemlje, za koju nikada nije dobio obećane mu nagrade, premda ju vieštaci,u mnogih stranah hvale još i današnji dan. Spotaknut po barunu Cojzu, poznatom svestrano velezaslužnom mecenatu, učio se je botaniku a osobito mineralogiju, te se na mnogih svojih putevih rado bavio i sa geologijom. Dalje bio je, kao što već rekosmo, publicista iliti novinar; a ujedno mnogo se je bavio sa jezikoslovjem, naučiv se osim latinskoga, gèrčkoga, niemačkoga, talijanskoga i francezkoga jošte različita slavenska nariečja, ter je mnogo obćio sa Dobrovskim. Ovako je točno poznavao razmiere slavenskoga jezika, tako da čoviek nemože razumieti, kako je n. pr. Prešern poslie njega svojim umom mogao uzpreći u toli tiesne granice kranjske zemlje.

Kraj sve ove mnogostrane radnje piesničko njegovo delovanje ostaje za nas najvažnije, ter je i njemu i narodu njegovu urodilo najboljim i trajnim plodom.

Čini se, kano da je gorenska zemlja od naravi opredieljena za kolievku slovenske poezije; jerbo su svi veći piesnici slovenski iz divnoga toga perivoja, ter se tekar u najnovije vrieme ovakovi pomaljaju i iz inih krajevah. Japelj je više prevoditelj, ter je ostao bez nasliednikah; Vodnik je piesnik, komu je Jupiter, kao što je suvremeni mu Šiller pievao, pravo dao, da smije kod njega na nebu bivati, dočim je sviet razgrabljen po svietovnjacih. — Probudiv se god. 1773. po Marku Pohlinu u 15godišnjega mladića piesnički um, ostao mu je sve do smèrti i to od vèrsti blagovesele, kažući čednu, blagu ćud i više nalik na narodnu i na Gellertovu te Anakreontovu poeziju, premda čoviek, sudeći po napomenutoj već piesmi "Ilirija oživljena", nezna što bi iz toga čistoga, bistroga, oštroumnoga piesničtva bilo nastalo, da mu je jezik bio ogladjen, ter da si nije na svih stranah imao kèrčiti put, kako da mu ide ideja na svietlo. Pa baš iz onoga nagona prema narodnoj poeziji, o kojem nam sam govori o piesmi "moj spominek", da ga nuka pievati, što ga je učila mati, ter ju sliedovati u tom, što je izpievala starica, možemo razumieti, zašto su mu piesme popularnoga sadèržaja liepo izpale, i to u obće u duhu domaćem, neodvisnom od niemačke i talijanske poezije, premda je poznavao i jednu i drugu, kano i staru klasičnu.

Piesme pod naslovom: "pesmi za poskušnjo" naštampao je god. 1806.; a kašnije su opet u dosta slabom izdanju god. 1840. naštampane kod Blaznika u Ljubljani (osim "Ilirije oživljene", koja se nalazi u Čbelice 5. svezku, u Cvetju Macunovu i u Cvetju Janežićevu) u jednom svezku imajućem 132 strane, ter još čekaju, da se podpunije i shodnije načini izdanje. — A dadu se dieliti: A) na lirične; B) na epične; C) na opisne; D) na epigramatične ; E) na davorije; F) na prevode.

A) Izmedju liričnih bez pitanja je najliepša gore napomenuta "Ilirija oživljena"; kratak joj sadèržaj jest: Ilirija po Napoleonu oživljena, nezna kako bi blagotvornika nagradila, kad si niti diece svoje nemože razabrati; jer stari gradovi i junaci njezini propadoše; Iliri bo kucali su niekada po ozidju rimskom, ter prije Rimljanah gradili ladje, dok ih ovi nisu svladali; nu sami od Germanah budu smèrvljeni, a Ilir propade, dok "Napoleon trebit ukaže mu prah". Iliri ili Slaveni jedno su, ter su se borili sa Maćedonci. Sada Napoleonov duh u Slavene stupa, ter će se ovi preporoditi kano pèrsten Evrope. — Proročanatvo, kao što vidimo, slabo mu se izpuni, jer pèrsten ovaj razpuče na osam komadah. — Bilo s toga, što mu se je smier veličanstvene ove piesme krivo shvatjao, ili što se je osviedočio, da Napoleon po postupanju s Poljaci sudeć nebi nadah probudjenih bio izpunio, ili napokon s trećega koga razloga, koi si može čoviek misliti, kako si ga hoće: Vodnik napisa kašnije kano proti njoj "Iliriju zveličanu", u kojoj opisuje sreću, što ju je uviek uživala te će uživati Ilirija iliti Slovenija. Piesma ova, pèrvi put naštampana na str. 27. i 28. Spomenika Vodnikova, nediše onim duhom uzvišenim, ter neima prekrasnoga pregleda i saveza kao i starija joj sestra. Sudeći po kiticah 12. i 14.

    Ne misli mi biti Ne oče ne kralj,
    Za deteta svoje Se srce mi vžalj'.

    Sem pela: "Jez prstan Evropini bom";
    Ne dà me nevesti, Se vdere na lom —

mislio bi čoviek, da je piesniku barem glavnim razlogom bio onaj, koi smo baš naveli kano drugi povod, s kojega je mogla nastati ova piesma. — Sva je Vodnikova narava u obće bila strogo lirična, kao što nam to već sviedoči razmnivom bujna, premda manje strogo uredjena piesma "Zadovoljni Kranjc", koju je napisao kano mladić od petnaest godinah. Osobito važna je piesma pod naslovom "Moj spominek", gdie nam opisuje jedno liričnost svoje naravi, kad pieva i u najsiromašnije doba, drugo, odkuda da vadi svoj piesnički duh, a tretje, da

    Ne hćere ne sina,
    Po njemu ne bo,
    Dovolj je spomina:
    Me pesmi pojó!"

B) Izmedju pripoviedajućih piesamah njegova je piesnička žila krasna u basnah; ine pripoviedajuće n. pr. "Milici miljeni" nisu tako jasne, kako valja za široku epičnu struku. U ostalom napomenuta ova piesma — imajući predmetom nevinu dievojku, kojoj se dan ženitbe odlaže, s uzrokah, kojih ona nezna — spada medju najniežnije i najnaravnije u svoj slovenskoj literaturi. — A basne njegove sve do danas možda su najbolje u slovenskoj poeziji, u umiljatom prostom svom obliku, tako, da valja kazati, da mu piesnička narav nebijaše za široku razplavljenu, prizoropnnu, već za prostu nu frišno-naivnu kriepku pripoviest. — U piesmi: "Kos in Sušec" str. 15., miesec ožujak kudi kosa, što tako rano misli na brak i gniezdo; zima dodje, pak mu brata ubije i neviestu stavlja u pogibelj — živa slika samoga piesnika, koi se je prerano pouzdao u slovenski pokret za francezke vlade. A jedna od oštrijih je "Nemški in kranjski konj" o staroj navadi, da se Slavenom uviek baca u oči, kako su zaostali za Niemci; bahaču Nierocu

    "Kranjska para milo pravi:
    Tud bi lahko jez bil tak;
    Al tepéjo me po glavi,
    Lačen moram stati v mlak'." —

Niekoje mu piesme titraju na finoj medji izmedju basne i Allegorije i piesme, kao n. pr. "Star pevec" str. 24., kojom izriče, da mu piesma teče i u starosti, kao što niekada Anakreontu.

C) Glede krasnih opisah piesničkih nije čudo, da je i njemu, i poslie njega mnogomu, komu su krasni kranjski južno-koruški južno-štajerski "velikani" iliti orijaši gledali u samu kolievku, toli krasno za rukom pošao opis tih oriašah sive svoje glave dižućih do neba. Ovamo spada "Vršac" str. 12., spadajući na uajkrasnije iskre slovenske poezije od te struke.

D) Imade i nadpisah ili epigramah. Tko je vidio izvor Savice u Bohinskoj dolini, razumiet će, kako je Vodnik mogao napisati tamo sliedeće stihove:

    "Grem visoko pit Savico,
    Lepih pesmi hladni vir,
    Mojstra pevcov na zdravico
    Naj mi teče ta požir."

Na str. 54. Čestitka u Novicah 1798:

    "De b' zlomil si glavo,
    Kaj vošit nevem,
    Lan' tlačil sem travo,
    Še letas je grem."

pokazuje, kako je Vodnik sa malenim brojem svojih čitateljah malo bio zadovoljan.

E) Imam još napomenuti njegove davorije, što ih je god. 1809. složio (neznam, da li barem nisu po niemačkih, jer mu ne teku tako liepo i čisto, kao ostale) za slobodnjake iliti zemaljsku stražu (Landwehr, u Kranjskoj veli se joj "črna vojska"); imade ih pet, od kojih je samo druga (str. 78.) puna žive poezije, ter i posliednja (str. 85.) liepo izvedena. Mi smo ovdie o tih piesmah govorili kano o vèrsti posebnoj, kad im značaj nije onakov, kano da ih je piesnik iz svoga sèrca napisao za svoju rekao bih nasladu duševnu.

F) Napokon liepo je i gladko preveo 1., 2., 3., 7., 9., 16., 17., 19., 30., 33., 37., 40., 43. i 45. od Anakreontovih piesamah, i iz talijanskoga "Iskrice". Prevodi ponajviše u mierilu izvornom u obće su mu gladje izpali od izvornih piesamah, s česa smijemo suditi, da ga je neokretnost jezika priečila u razlaganju liepih mu pomislih.

Što se tiče jezika, kojim je pisao Vodnik, to ćemo naravno naći, da mu je prema današnjemu manje okretan, ter više lokalan; nu s druge strane vidi se, da mu je kriepak, strogo narodan, ter se mora reći, da je on svojom poezijom pravi početnik slovenske dobe. Jezik današnji u slovenskoj poeziji naravno se od njegova razlikuje osobito većom pravilnostju; danaske se ipak uz kojekakove ine mane a napose uz germanizujuću skladnju u mnogih proizvodih, nesmije svoj slovnici perkositi, kao što to nalazimo u Vodniku. Ovamo spada osobito nevaljalo pokratjivanje riečih, što se na Gorenskom nalazi, pa i u njegovih piesmah n. pr. vstan' m. stanu, zelen'mo m. zelenimu, jasnimo m. jasnimu str. 34. Ovamo i rima: rokal (miesto rokav) — bokal str. 4., očetov, obetav m. obetal str. 36.; mlak' m. mlaki.

Al nam i glede takovih manah pokazuje Vodnik, da je bio uzvišenijega duha od mnogih nasliednikah: jerbo nije mirovao u izpravljanju svojih piesamah, tako, da o gdiekojoj piesmi imamo tri do četiri teksta (v. Novice 1858 str. 51. i 52.).

Ovako nasliednici u Vodniku imadu skorom svestrano dobar primier, uzor. Primierom njegova dielovanja barem posriedno probudiše se raznovèrstne sile, da se razvijaju srodnim načinom.

Medju ove spada Jarnik, Danjko, sigurno i Prešern, Slomšek i ini.

Urban Jarnik rodi se god. 1784. u zilskoj dolini u koruškoj zemlji. U Cielovcu, gdie je izučio sriednje i više učione, dielovao je u njega slovničar O. Gutsman, a piesnički duh čini se, da mu se je probudio u Čanjčih blizu Cielovca, gdie je kano kapelan do polovine godine 1809. živući napisao mnogo piesmicah. Odanle preseliv se u Cielovac, oniemile su mu piesničke žice, ter je uz četiri bogoslovna diela 1817. poslovenio "sadjorejo"; god. 1822. obielodanio je dielce o staroslavenskih riečih, koje se još danas nalaze u jeziku slovenskom (on veli: "in der windischen Sprache," dakle valjda u razriečju štajerskom i koruškom?). A kano plod mnogogodišnjega truda obielodanio je god. 1832. u Cielovcu najbolje mu dielo "Versuch eines Etymologikons der slovenischen Mundart in Inner-Österreich". Dielo sviedoči, da je već i Jarnik bio osviedočen o tom, da nam nije dosta znati samo jedno nariečje; jerbo često prispodablja rieči sa ostalimi nariečji slavenskimi.

Kao što je u ostalom mnoga još diela (medju ovimi niemačko-slovenski riečnik, od kojega su 4 arka bila već naštampana) ostavio u rukopisu, tako su ostale mu i piesme u rukopisu (bilo jih je 161 strana u četvèrtini napisanih, al se je izgubila najveća strana), ter su nam pozuate samo sliedeće: "Zvezdje" (Čbelica 1831.), "Damon Meliti" (Čb. 1832.), "Kres" (Čb. 1833.); k tomu onih deset, što ih je u Vodnikovu "Spomeniku" naštampanih na strani 114. i 115. Duh je ovih piesamah krotak, umiljat, bez višega poleta mašte (fantazije) većinom više opisan, al se svakoj vidi i na sadèržaju i obliku, da se je rodila u mirnoj, krasnoj naravi.

Kao što na Vodniku i Jarniku, tako se vidi i na Metelku i Danjku, koliko je veliki česki jezikoslovac Dobrowsky dielovao na slovensku literaturu. Ovo se vidi i na jednoj stvari, koju bi drugčije čoviek dèržao za malenkost. Čini bo se, da je Dobrowsky a osobito Kopitar sa oštrim svojim razlaganjem o manah latinice, kako Slavenom služi osobito za izražavanje strogo slavenskih zvukovah, spotaknuo kod Slovenacah i Danjka i Metelka, da pomisle, kako bi tomu bilo pomoći; obodvojica kušala su niekakovu miešanicu ćirilice i latinice.

P. Danjko (sàm se piše Dajnko), rodjen blizu Radgone, danas dekan (tehant) u velikoj Nedelji blizu Ormuža (Friedau) na Štajerskom, dao je u Gradcu god. 1824. na svietlo slovnicu o štajersko-slovenskom podnariečju, kako se govori izmedju Mure i Drave, jedini idiotikon ovoga zanimivoga nariečja. Namiesto staroga zh u bohorićici uzeo je ч (=č), za sh (=ž) služi mu x, za ſh (=š) 8, za nj rabi mu ŋ; z i s namiesto staroga s i ſ uveo je, kako je kasnije uvedeno po Gaju. Osim toga je za strogo-lokalni zvuk, nu dolazeći i u ruskom (ы), koi Niemci označuju sa ü, Francezi sa u, uzeo slovo y.

U isto doba bavio se je Fr. Metelko sa kranjskim podriečjem i ujedno sa izpravljanjem pravopisa iliti abecede. Rodio se je na Dolenskom, ter je umro koncem god. 1860.; god. 1825. dao je u Ljubljani na svietlo najbolju dosadanju slovnicu "kranjskoga jezika"; po načelih Dobrovskoga uredjena, strogo se osniva na narodni jezik, nu sa neprestanim obzirom na staroslavenski jezik. Dokučiv i on nedostatke u bohorićici ležeće, uzeo je iz ćirilice ω za ſh (=š), з za s (=z), ж za sh (=ž), Ŋ za nj, ч za zh (=č, ć), ɰ za ſhsh (=šč), η za z (=c), φ za široki o, e za široki e. Dalje protiv običaju jugoslavenskom ustanovi razliku izmed českoga h i ch, za pèrvo je uzeo h, za drugo ; za neodlučni poluglasnik strogo lokalni, t. j. ovako se nalazeći samo u niekojih krajevih, koi se sada različno piše (kano i, e, a), izumio je nov znak Ƨ, ter u ovo nesrietno, neodlučno slovo postavljao je sav napor učiteljski; jerbo je bio pèrvi profesor slovenskoga jezika na liceju ljubljanskom. Zbog njegovih ovih novotarijah nastao je velik prepir, u kom su Metelko i Kopitar protiv Čopu i inim s njimi nastojali prodrieti, nu bohorićica odèržà pobiedu. — Slog ili stil u kratkih pripoviestih, kao i u prevodih cèrkvenoga sadèržaja gladak mu je i diše čisto-slovenskim duhom, kako se govori u kranjskoj zemlji.

Ovako su učenjaci sve dalje i više radili na polja slovnice i slovara, dok se nisu god. 1830. u Kranskoj Čbelici opet sjedinile niekoje piesničke sile, tako da su od rečene godine do 1833. izašla četiri svezka u 12., svaki po prilici od 100 stranah. Medju mnogimi radećimi silami našao se je genialni lirik Prešern, te je osobito sredstvom Čbelice svoje misli sipao po Sloveniji.

U Čbelici imademo pred sobom sve piesničke sile kranjske zemlje one dobe sjedinjene. Mnogo je pod slovom S. doprineo Jakov Župan, komu piesme sviedoče visoku učenost ne samo u jeziku, nego i u poviestnici itd., nu s druge strane ni u njega, niti u urednika tih svezakah, Kastelica, sadanjega bibliotekara u Ljubljani, neima prave uzvišene poezije, neima iskre, koja proizvodu uma pritisne pečat genija. Prešern je sam u Čbelici god. 1832. oštro sudio o jednoj vèrsti Kastelicove poezije, t. j. o mnogobrojnih mu epigramih:

    "Zakaj pač muhe moj lovi Kastelic?
    Prodajat misli jih namest čebelic."

Čelakowsky u časopisu "Českého Muzeum" 1832. str. 445. sudi o njem kao sliedi: Básním páně Kasteličowym lehkost ano i rozmanitost sice odepříti se nemůže, leč pohřešíme w ních zhusta jednoty myšlének, stručnosti a wyššího letu. Mnohem méně chwalitebných wlastnostich lze najíti we weršich p. S., ano weskrz nic jiného nejsou leč rymowaná proza. Zwláště pak oblíbené jemu ano i jiným tu básnikům metrům U-UU-U, až příliš často se opětuje a w sluchu nepříjemnost plodí. Tu bájky, epigramy, weselé, popisné a wůbec wšeho druhu básně po tomto kdákawém a s něchutnými rakouskými a německo-štyrskými pjesničkami sbratreném rozměru až ke zhnusení se přemilaji, a již to za dobré znameni wkusu p. Prešernu wykládáme, že docela rozměru tohoto se warowal. Ostatně p. S. aspon tim chwály zasluhuje, že we mnohých básnih bedliw jest w oslaweni kraje swého." Dalje još na kratko napominje niekoličinu piesamah od dvojice suradnikah, t. j. Grabnova i Levičnika, od kojih je želio više jedlnako niežnih piesamah. Dalje s velikom radostju spominje narodne piesme, naštampane u III. i IV. svezku; ja bih ovdie samo ono kratko napomenuo, što ću kasnije razviti, da to nisu narodne piesme nepromienjene, već da su prikrojene. — Jošte se ima spomenuti i to, da Čbelicu ide zasluga, da je Slovencem barem u jednoj piesmi pokazala rukopis kraljodvorski. —

Godine 1848. izašla je peta knjiga kranjske Čbelice, al je izdanje nekritično, budući da nije kazano, kada je nastala knjiga u rukopisu, jesu li dakle sve piesme starije, kad se je n. pr. 1836. piesma "Kam?" iz ovoga 5. sv. preštampala u "illyr. Blätter", dočim bi čoviek po sadèržaju niekih piesamah n. pr. "Ilirije oživljene" ili kojih Prešernovih n. pr. "Nebeška processi" "Sveti Senán" itd. mislio, da bi ih težko cenzura bila za štampanje dopustila.

Neka u ostalom iz ovih redakah nitko nesudi, da su Kastelicu Slovenci nezahvalni za njegovo nastojanje i trud; što drugi nijedan nije znao izposlovati, to je učinio on, sve piesničke sile u Kranjskoj sabravši u jedno kolo.

Ovako nam preostaje da govorimo još o pèrvoj od tih silah, t. j. o Prešernu.

France Prešern, 3. prosinca 1800 u Vrbi, selu gorenskom u Kranjskoj od seljačkih roditeljah rodjen, prošao je učione ljubljanske, a prava izuči u Beču. Dugo su ga vremena proganjali, tako da mu tuga, toli često napomenuta u njegovih piesmah a najživahnije izražena u prekrasnoj piesmi "slovó od mladosti", nije bila gola, izprazna fantazija, ter je, mnogo godinah proživivši koncipientom u Ljubljani, tekar tri godine prije svoje smèrti, t. j. 1846. postao odvietnikom (advokatom) u Kranju (Krainburgu). Prešern je po svojoj naravi skroz i skroz lirik, kao niemački Heine (samo da u njega nije ona satira toli oštra, bodljiva), ili kao Tèrnski u hèrvatskom. Da je on našao širom već razvite odnošaje, u kakovih su manje više rodjena ova dvojica, i on bi valjda mnogo više bio radio, pa jezik ga nebi bio priečio u izražavanju zanešenih mu idejah, da im u jugoslavenskoj lirici neima lahko para, gleda li se na umiljato čuvstvo njegove poezije. Jošte nije se našao čoviek, koi bi o tom genialnom piesniku napisao pobliži životopis, ter kao što je Anastazij Grün razvidao tamne strane u Lenauovu življenju, razkrio nam uzroke cèrnih mu danah i noćih (v. Novice 1849. str. 29.), pak se je bojati, da će na ovaj nam način nestati svih suvremenikah, koji bi baš znali i jedno i drugo kazati o njem. Bila je viekovita borba izmedju njega i svetjenstva.

Dvie godine prije smèrti dao je na svietlo sakupljene svoje piesme pod naslovom "Poezije doktora Franceta Prešerna". U Ljubljani, Blaznik. Moto, stojeći na čelu knjige, opisuje nam njegov život, da se živahnije nemože:

    "Sim dolgo upal in se bal,
    Slovó sim upu, strahu dal;
    Srce je prazno, srečno ni,
    Nazaj si up in strah želi."

Rekao bih, da je svakolika njegova poezija ilustracijom ovih redakah, a napose soneti puni su dotičnih dokazah.

Vele, da je mnogo njegovih poezijah poslie smèrti uništenih po jednom protivniku, a to je moguće, jer mu je pero kadšto bilo malo čisto, kao što se znade o Bürgeru i Blumaueru, a često je bilo oštro satirično, pogubno napereno na protivnike mu. Niekako srodne sa ovom su opazkom niekoje piesme naštampane u 5. svezku Čbelice.

Nu okaniv se onoga, česa neima, na kratko preglednimo poezije, kako su nam naštampane. Piesme razpadaju mu po sadèržaju na lirične, kojim pribrajamo i prekrasne dvie elegije ("prva ljubezen" i "slovó od mladosti"), na epične, kao balade i romance; onda "krst per Savici"; jedna veća satira pod naslovom: "Nova pisanja"; epigrami ponajviše satirični; po obliku izvanjskom jedna glosa, mnogo gazelah i 42 soneta; dakle poezija mu je mnogovèrstna, različitim stranam pripadajuća.

Prešern je kralj u liričnoj poeziji i u sonetu. Čuvstvo u jednoj kao i u drugoj vèrsti toli je duboko i jako, da mu dotične piesme spadaju medju najsavèršenija diela, što mi je poznata u obće poezija, ter da se piesniku nepodkrade lahko ma najmanja stvar, koja po najstrožijem sudu nebi spadala tamo. To sve valja napose o svih starijih mu piesmah, kao i o mnogih novijih. Starijim pribrajam sve one, koje se nalaze već u Čbelici.^[2]

Dvie su njegove piesme daleko poznate, jer se često pievaju; izmedju njih je prekrasna: "pod oknom". Biva noć, ti si kriva, da nemogu spati, ter da idem pod tvoj prozor. Do zviezdah neima nam ovdie sviedokah, s toga mi se pokaži na prozoru, ter mi kaži, ljubiš li me ili ne; ako te je strah govoriti, samo mi rukom znak daj o mom udesu. — Neima je na oknu; zviezde! poglednite, da li zbilja spava ili me možda kuša, ili ljubi drugoga.

    "Ako spava,
    Naj bo zdrava;
    Ak' me skuša, nič ne dè (čini);
    Po nje zgubi,
    Ako ljubi
    Druz'ga, počlo bo srce."

Glavni je predmet t. j. ljubav ovdie razlio u dvie kitice; od ostalih kiticah svaka majstorski sadèržaje po jednu pomisao, a ujedno je vanjski oblik te piesme, da joj nije lahko para.

Još o jednoj piesmi neka nam bude dopušteno prozboriti, a to je str. 36. "Pevcu", koja nam predstavlja duboki ponor i tamnu noć u njegovoj duši u pet krasnih kiticah (štrofah); od ovih pèrva ima dva stiha, druga tri, tretja četiri, četvèrta tri a peta opet dvie, ter nam opisuje, da piesnik imade u svom sèrcu tamnu noć, kraguja, koi mu neprestano grize na sèrcu, prošlost da je britka, sadašnjost prazna, budućnost bez nade;

nu da mu kano piesniku valja mirno podnositi svukoliku patnju "Stanú Se svojega spomni, trpi brez mirú". — Isto bi tako čoviek morao pobliže govoriti o dvih elegijah, u kojih se jednako neodvisno, izvorno kretje kao i u obće u svih svojih dielih. Jednu, t. j. "Slovó od mladosti" preveo je Čelakovský na str. 446. gore rečenoga svezka čas. čes. muz.

Od epičnih piesamah pokazao nam je u niekojih krasan, plastičan razvitak čina uz dodanu šalu kao u "hćere svét", "učenec", "dohtar", "zviezdogledam, "ženska zvestoba" (tri je dievojke redom ljubio nieki guslar; čim mu se iznevieri jedna i druga i tretja, svaki put puče mu jedna struna, ter napokon na jednoj samo svira pievajući ujedno, da žene nas uče neljubiti nijedne). U drugih baladah i romancah opet razvija živahnost i bujnost fantazije, kao što to biva u "povodnjem možu". Niekako ovamo ide liepa, mirna alegorija o ptici feniku, koju je pievao u "spomin V. Vdnika" i "Orglar", kojom niekim tiesnosèrčnikom odgovara, zašto on pieva o ljubavi. Najveća od njegovih epičnih piesamah je "Krst per Savici", razvijajući nam prekrasan prizor iz vremena, kad su se Slovenci na izvoru Save pokèrstili, ter se ljubav vodje slovenskoga prema dievojci milenoj pretvori u ljubav prema kèrstjanskoj ideji. Nu koliko je liepo i niežno sve razvito, ipak se vidi, da mu je lirika prava žica, jer junački uvod kriepak je i jak; nu opet se vidi, da s njim vlada lirična kratkoća, dočim je dalnji razvitak mekan i umietan, al bez visokoga onoga poleta fantazije, što ga drugčije vidimo u Prešernu. Satirički duh Prešernov vidi se stranom u "novoj pisariji", stranom u epigramih. — "Nova pisarija" genialno smiehu i ruglju izvèrgava prestrogi purizam slovničarah, kao i niekih protivnikah romantičke Prešernove muze, od kojih je vèrvila kranjska zemlja u obće, a napose Ljubljana (takav arhilog glede purizamah jezičnih i na inih miestih Jugoslavenstva nebi škodio, gdie se svaka rieč kao n. pr. panorama, stereoskop itd. prevadja do nesmisla i nerazumljivosti). Učenik pita si jednoga spisatelja, kako i o čem valja pisati, da čoviek steče ime slavnoga spisatelja. Spisatelj mu odgovori, da mora iti medju narod, ter koje su rieči tamo, i kako ih taj govori, tako je jedino pravo; čuvaj se germanizamah, ter nekvari nam poezije sa baladami i romancami, već pievaj o krumpiru i kako se od gnjidah čiste životinje. — Oštar i to proti ostalom duhu njegove poezije satiričan je duh u mnogih epigramih, kojimi je pokazao izobražen, fin, estetičeo razvijen um, nu u niekih epigramih vidi se nesretni separatizam i lokalizam, koji nas Slavene upropastjuje, dakle kratkovidnost narodno-politična; jerbo šiba n. pr. one, koji bielim Hèrvatom, Rusnjakom, Slovakom, Slovencom nepripisuju velike političke budućnosti, — a to mi ovdie opažamo tim više, što god. 1847., kad je izdavao svoje piesme, dah slavjanstva probudjen po Šafafiku i Kollaru, nije mogao Prešernu biti nepoznatim. Ovamo spada i epigram 20., u kom Stanka Vraza zove krivim Katonom, što je slovensko nariečje dèržeć previše tiesnim, bud za svoju poeziju, ili u obće glede budućnosti god. 1836. izključivo se latio ilirskoga iliti hèrvatsko-sèrbskoga jezika (vidi i Zlati klasi II., str. 30).

Igračke u vanjskom obliku, t. j. glose i gazele krasno su mu izašle izpod ruke; a još krasniji su mu soneti. Tu neima ni traga kakvu goder nasilju budi glede stiha ili glede idejah; pregled svakoga soneta obično je lahak; u pèrvih dvih kiticah često na način slavenske narodne poezije imade primier bud iz naravi bud iz prošlosti, u posliednjih dvieh glavni predmet, pa sve to tako liepo izvedeno, kao da je pred sobom već imao ma koliko starijih sonetah, dočim prije njegovih slovenska poezija nije imala nego jedan jedini. Jednakom se jasnostju i preglednostju odlikuje uzvišeni mu "sonetni venec". Pa rekao bih, da se i u tom označuje duh Prešernove poezije, što je baš u sonete izlio svoju bol i tugu, jer u posliednjih sonetih kano da nam je sam napisao komentar za gore napomenutu liričnu piesmu "Pevcu". — U ostalom bilo bi zanimivo, da čoviek stane njegove sonete prispodabljati sa Petrarkinimi; jer jedno sám u elegiji: "Prva ljubezen" kao i u niekih sonetih pokazuje, da je poznavao diela od toga kralja talijanske poezije, a drugo znade se, da je Čop, bivši mu pobratim, Prešernov duh uviek navratjao na talijansku poeziju tobože kano najsrodniju sa slovenskim duhom. Tudie dakle omladini slovenskoj imade polje za prispodabljajuću radnju.

Jezik mu je gladak, naravan, skroz i skroz popularan, po tadanjem stanju slovenskoga pisanja još je lokalan; ter odtuda izvire za ostale Slavene neugodno prikratjivanje riečih ili elizija, što je Čelakovský već korio u spomenutom sastavku str. 454., kao n. pr. s'nu miesto sinu, s^rot m. sirot, bla m. bila, zelenmu m. zelenimu itd. Prešern je ovu opazku priznao pravednom, jerbo je u podpunom izdanju svojih piesamah nastojao, da popravi ovu manu, ter promotriv variante našao sam, da je ovim promienam skoro bez i jedne iznimke povodom bila opazka Čelakovskoga. Tim se imademo više buditi, da taj nevaljali način još nipošto nije sasvim izčeznuo iz slovenskoga Parnasa, gdie je jezik toliko već napredovao!

Još se imade napomenuti Prešernov odnošaj prema niemačkomu jeziku.

Već smo prije kazali, da u Prešerna nebijaše onaj slavenski um, koi se je već prije pojavio u Šafařiku, Kollaru i inih; ostao je ponajviše svojim duhom u tiesnih granicah "kranjske dežele". U toj tiesnoći naravno nije našao javnoga glasila u narodnom jeziku, ter se je kraj Čbelice služio niemačkim listom "Illyrisches Blatt", izlazećim u Ljubljani, da svietu kaže piesnička svoja, čuvstva. To ga je valjda navelo i na to, da je gdiekoje od svojih dielah preveo na niemački jezik; nu imade i niekoliko takovih, koja su izašla samo niemačkim jezikom. Životopisac njegov imat će razriešiti pitanje, zašto mu je od sriedine godine 1833. pak da sriedine godine 1835. doba niemačke poezije, dočim prije imade samo slovenske, a od rečene dobe do 1838 dolaze izvorno slovenske s niemačkim prevodom. God. 1838. naštampao je u "Illyr. Bl." od 7. travnja niemački sonet "An die Slovenen, die in deutscher Sprachedichten", u kojem zahtieva, da se ima slovenskomu jeziku dati prednost; nu da valja i "dojkinji" zahvalnimi biti, samo da darovi zahvalnosti budu valjani, a podnipošto slabi i loši.

Okaniv se za našu svèrhu malo važnoga pitanja, koje su piesme po njem prevedene (podpuni njegov rukopis ujedno sa niemačkimi, priredjen za štampanje, ter od cenzure već odobren, čuva se u kranjskom muzeju), vriedi da napomenemo niemački sonet, štampan u "Illyr. Bl." od 10. svibnja 1834, u kojem nam nehotice opisuje gadni položaj narodnoga jezika; jerbo tumači, da svoju liepoticu opieva jezikom službe ("Dienstbotensprache") s toga, što je i on njezin sluga iliti rob. —

Medju suposlenike "Kranjske Čbelice" spada još niekoličina od takovih, kojih glavna radnja spada na kašnje vrieme, kao Bl. Potočnik, župnik blizu Ljubljane, koi je uz slovnicu slovenskoga jezika niemački pisanu izdao jednu stranu "sveta u obrazih" Orbis pictus), ter složio niekoje i cerkvene i svietovne krasne piesmice (medju ovimi svemu slavenskomu svietu poznatu "Pridi Gorenc"), koje se danas pievaju širom po narodu; zatim J. Žemlja, rodjen god. 1805., a kano župnik na Ovšiškem u Gorenskoj umro 1844. koi je uz niekoje manje napisao i poveću piesmu "Sedem sinov", naštampanu u Ljubljani 1843 ujedno sa prevodom Grayeve elegije "na groblju". Piesma "sedem sinov" znamenita je već s toga, što je predmet iz hèrvatske poviesti: Ban Mikić veoma si željaše nasliednika; nu kad mu ga nije bilo, žena mu mèrzi na svaku mater budući sretniju. Jednom dodje siromašna žena noseći trojčiće (trojke) na rukuh, pak moli za milostinju. Banica nju odtiera gadnim načinom, budući osviedočena, da je laž o trojčićih. Malo zatim u odsutnosti banovoj porodi sedam sinovah, ter od srama šest ih dade služkinji, da ih potopi u vodi. Ban u taj par vratjajući se kući spasi ih, ter ih obskèrbi bez znanja materina, dok nisu nastupili 17. godinu. Tad pokazav ih banici ova reče, da bi smèrti bio dužan, tko bi hotio ovake junake umoriti. Na što joj odkrije istinu, ter molbami od sinovah ganut oprosti joj život. — Piesma složena u stancah iliti ottava rima spominje na Prešernov "krst per Saviti", nu nije od one gladkosti, kojom se odlikuje ovaj piesnik, premda se u ostalom čita ugodno.

U isto doba sa Žemljom radio je Val. Stanić; rodjen god. 1774. na Soči, umro je 1847 u Gorici, poznat kano piesnik veselih piesmicah; zatim Krempel, rodjen 1790 blizu Radgone u Štajeru, a umro 1844, koi je velikim trudom nu slabim jezikom napisao povestnicu štajerske zemlje ("Dogodivšine štajerske zemlje" Gratz 1844). Prešern ga je oštrim načinom označio u jednom distihu:

Nisi jo v glavo dobil, si dobil le slovenšino v kremplje; Duh preonemčeni slab, voljni so kremplji bili. —

U ostalom valja priznati, da su mu mnogo bolje izpale piesme, kojimi u svom dielu obično saveršuje pojedine dobe histerične.

Amo spada još i J. Zalokar, koi je izdao podpuni nauk o gospodarstvu, te sve do danas radi na ogromnom slovensko-niemačkom riečniku, koi će se po onom, što je o tom vidio pisac ovih redakah, možda takmiti sa Vukovim riečnikom, samo da visoka starost velecienjenomu starini dopusti, da preradi krasno dielo, koje prije složiv po korenih sada prestavlja u strogi alfabetički red. — Napomenuv još kano velezaslužna cèrkvenoga pisca M. Ravnikara, koi se je rodio u Kranjskoj 1776, ter 1845 umro kano biskup u Tèrstu, pokazav Slovencem, kako valja pisati u duhu samoga naroda, koi nezna drugi nego samo narodni domaći jezik, preostaje nam jošte da na svèršetku ove dobe napomenemo Antuna Slomšeka. Rodjen 1800 u Ponikvah blizu Poličanah u celjskom kotaru, postao je god. 1846. biskupom labudskim (Lavant), ter kano takav u Mariboru umro god. 1862. Njegovim se osobito nastojanjem preporodio slovenski duh po koruškoj i štajerskoj zemlji; dielovanje mu osietjao je i seljak i učenjak; jerbo kako je osobno u čovieka dielovao umiljatim i niežnim načinom, tako bijaše mu slog ili stil ljubezan, miran, pak čisto slovenski; njegovoj prozi u slovenskom jeziku neima lahko takmačice. Uz mnoge pobožne knjige, koje su po svem narodu razprostranjene u tri do četiri izdanja, napisao je prekrasno praktično školsko dielo "Blaže in Nežica v nedeljski šoli": i ovo više putah štampano pisano je načinom, kojim po Niemačkoj za niže učione u jednoj knjizi znadu sve različite za mladež potrebite predmete spojiti. Osim toga mnogo je napisao niežnih piesamah i to najstarije već u knjižici "Koruške in štajerske pesmi", što ih je god. 1832. u Celovcu Ahacel u 2. izdanju dao na svietlo. Osim toga svaki svezak lietopisa "Drobtince", što ih je on utemeljio god. 1846., imade najizverstnije sastavke iz njegova pera. Šillerovu piesmu "o zvonu" preveo je toli krasno, gladko i naravno, da mu se sa prevodom od Koseskoga takmi u lahkoći stila, samo joj je amo tamo dao odviše cèrkven značaj, jer prevod neka ostaje prevodom. — Smèrt njegova u najpogibeljnije doba narodnomu je razvitku u Štajeru pa možda i po svoj Sloveniji usiekala duboku ranu, koja će nas peći dugo ter dugo vremena.

Dodavši jošte, da su osobito svetjenici ove i sliedeće dobe nastojali, da stranom u izvornih dielih, stranom u prevodih osobito od pripoviestih Kristofa Schmidta i od inih doraslim kao i mladeži prirede shodne hrane za pobožni duševni život (Rozman, Klančnik, F. Globočnik, Baraga, J. Burgar, Cigler, Dolinar, Hašnik, Kociančić, Javornik, Likar, Ledinski, Vodušek i mnogi ini), prelazimo na novu dobu slovenske literature. —

Pregledav ovako književnosti slovenske drugu dobu vidimo, da joj je zbilja predmet i značaj često samo za učenjake iliti literate, ter su spisatelji uslied okolnostih, kao što niekada i u Dubrovniku pisali u dva jezika, i to osim Vodnika i Prešerna u Sloveniji većinom bolje u tudjem nego li u narodnom jeziku. — Da ovaj način mnogo vše prija protivnikom slovenskoga jezika nego li duh tretje dobe (premda znamo i ove dobe ljudih slovenskih, kojim je zbog učenja slovenske slovnice bilo prišiveno ime panslavistah), to nam pokazuje nieki ljubljanski dopisnik u časopisu "Hoch vom Dachstem", koi je 1862. izlazio u Gradcu, gdie na str. 87. medju ostalim veli: "Kad je uz niemački jezik jošte koracao strogoliterarni razvitak narodnoga jezika slovenskoga, to su obadva jezika naravno medjusobno plodonosno dielovala. Nu odkada je jezična razpra nastala, nestalo je te plodonosne uzajemnosti, ter se ljudi s jedne i druge strane motre oštrim okom." U dalnjem razvitku govori, da je Prešern radio u duhu romanticizma, kojemu je pravcu Göthe pojmom svesvietske književnosti opredielio svèrhu i značaj (risum teneatis amici); ter kuje u zviezde Prešerna s toga, što je pievao u obadva jezika. Nu s jedne strane moramo reći, da će i najstrožija bezpristrana kritika imati priznati, kolika je razlika izmedju slovenskih i niemačkih njegovih plodovah; riedko mu je koja niemačka stvar dobro pošla za rukom, dapače imade u toj struci sasvim slabih stihovah; s druge strane rado bismo znali, koliko Niemacah, kojim se bogme nije bojati za narodnost, izdaje piesnička svoja diela u dva jezika?

Nebismo toga bili napomenuli, da neima nieka stranka po Sloveniji, koja slovensku ravnopravnost tumači ovako, da bi Slovenci imali biti dvoživci, a Niemci, slobodno samo neka pišu niemački.

III. Duh narodnosti na toliko se je probudio, na svih stranah, da su god. 1843. "Kmetijske in rokodelske Novice" pod urednićtvom dra. J. Bleiweisa saokupile svekolike do sada raztèrkane narodne sile, to je značaj najnovije ove dobe, da su se sve strane ovo narodića spoznale kano uda jednoga te istoga tiela, t. j. Slovenije, dočim je "Kranjska Čbeliac" već u svom naslovu imala znak separatizma, lokalizma. Neima sada lahko narodnjaka slovenskoga, komu nebi bilo traga u tom listu, ter su "Novice" živa poviest najnovije slovenske literature. Polaganim, mirnim korakom mudri im urednik vodi narod na promak u gospodarstvenih kao i duševnih stvarih. Ovako je medju ostalimi bez ikakova prepira doskočio razpri o abecedi; jerbo počev svoj list izdavati starom bohorićicom, već se je godine 1844., premda ga je u tom stao priečiti sàm Kopitar odlučio za gajevicu, samo što slova ć nije poderžao, ter se je odèržala ova malena razlika medju slovenskim i hèrvatskim pravopisom; jer dotični se glas u Sloveniji na koliko znadem, samo čuje okolo Ribnice na granici Notranjskoga, dočim ga Dolenci kao i Gorenci i ostali Slovenci neimaju.

Dielovanju Bleiweisovu i njegovih pripomagačah imade se pripisivati, da je jezik izmaknut iz prastaroga mèrtvila i stagnacije, koju Kopitar napominje u svojoj slovnici veleći na str. 39., da Dalmatinov prevod biblije nipošto nije ostario izza 200 godinah; sada bo uslied nastojanja dra. Miklošića i niekojih mladićah, koji su se u Beču po njegovu naputku stavili na staroslavenski jezik, koješta je promienjeno i ustanovljeno u oblikoslovju tako, da je ova strana starijih slovnicah podósta ostariela na mnogih miestih. Ovako je osobito zvukoslovno pitanje razmèršeno, ter n. pr. ustanovljena poraba oblika om u mužkih samostavnicih, ega u genit. jednobr. od mužkih pridavnikah; ovako je priznat r kano samoglasnik, ter se je već počela živahna borba glede skladnje, gdie je preostalo jošte slabije blago.

Nu okaniv se dalnjega razglabanja, šta još manjka slovenskomu jeziku, vratimo se k predmetu t. j. dielovanju Janeza Bleiweisa. Rodi se 19. studenoga godine 1808. u gradu Kranju (Krainburg); otac mu je tèrgovac; izučiv liečničtvo na sveučilištu bečkom, stavi se osobito na izućenje živinarstva (Thierarzneikunde), ter bude god. 1841. profesorom na kirurgičnom zavodu u Ljubljani. Dvie godine kasnije postav tajnikom gospodarskoga družtva u Ljubljani ujedno primi uredničtvo "Novicah", koje je rečeno družtvo nakanilo izdavati na korist i promak gospodarstvenih strukah u kranjskoj zemlji. Ujedno je, odkad se je god. 1861. pèrvi zemaljski sabor sabrao, član zemaljskoga odbora. — Blehveis u rečenih je strukah radio kao riedko koi popularan list imade bo primieran, gdie su ga prosti seljaci, za koje narodne škole nisu učinile baš ništa, pozivali, neka im dodje razgledati gospodarstvo i zemlje uredjene sasvim po pravilih, što su ih čitali u "Novicah"; al je ujedno u tom listu, namienjenom osobito kmetu i rukotvorcem ili zanatlijam, genialnim načinom znao spojiti i višje duševne svèrhe, načiniv time svoj list središtem raztèrkanih silah slovenskih, i to piesničkih, jezikoslovnih, historičkih itd. Stil mu je prost i popularan, da ga svaki seljak mora razumieti, točan, pa kad odgovara protivnikom svojih načelah, uz svu poznatu umiljatost znade biti i oštar.

Napisao je više posebnih praktičnih dielah, n. pr. "Bukve za kmeta, kako se imajo pri kupovanji, plemenenji, reji in opravljanji konj obnašati" (Ljublj. 1843); "nauk podkovstva" (Lj. 1850); "nauk živinoreje" (Lj. 1855). Osim toga na svietlo je dao čitanke za niže gimnazije ("Slovensko berilo za III. gimn. razred, Ljublj. 1854; za IV. gimn. razred 1855"); "Koledarček slovenski" (god. 1852—6) pun krasnih članakah iz pera Bleiweisova i inih spisateljah, ter je najbolje od tih sastavakah lietos napose obielodanio pod naslovom: "Zlati klasi", u kojoj knjižici uz mnoge piesme i šest novelah imade tri narodo- i zemljopisna članka, a napose životopise o Valvazoru, Žigi Zoisu, Stanku Vrazu, Val. Staniću i Gjurgju Japelju. Uslied njegova nastojanja ustrojiše god. 1850. u Ljubljani učionu za podkivanje konjah i o živinskih bolestih. —

Šta je riedki taj muž svomu narodu kano branitelj narodnih pravah, to je svemu slavenskomu svietu poznato, ter uz svu čednost i tihano njegovo dielovanje od ruskoga cara priznano god. 1862., kad je prigodom tisućgodišnjice ruskoga carstva u Nižjem Novgorodu i njemu podieljen ruski obred i to svete Ane.

Za kratak sastavak nije moguće, a kao što mislimo niti potriebno, da uz bujnu radnju na tom polju nabrojimo sve važnije podupiratelje i dopisnike "Novicah", pa u obće pisce ove tretje dobe u slovenskoj literaturi; jerbo što dalje, to se više javlja ovakovih silan, odkada je novi sustav naukah, po ministru Thunu izveden, u nas probudio sasvim novo kretanje i micanje; pa u obće se o mladjih silah neda govoriti odlučnim načinom.

Medju starije važnije spisatelje spada M. Vertovec, M. Majar, Jovan Vesel-Koseski, Fr. Malavašić, Dav. Trstenjak i P. Hicinger. —

M. Vertovec, bivši župnik u ipavskoj dolini (Wippach), umro je 1851. Već je dosta rano napisao "vinoreju" iliti plodjenje loze; zatim je sliedila kano najbolje mu i izvèrstno dielo "Kmetijska kemija", koja je jednako kao i "vinoreja" i sliedeće dielo na svietlo izašla kano dodatak od "Novicah"; ovo izvorno dielo od osobite je koristi za gospodarske učione, te je popularno, al ujedno i znanstveno izradjeno; južni Slaveni u nijednoj praktičnoj struci neimaju toli izvèrstna diela. Isto je tako počeo kano dokladu "Novicah" izdavati popularnu sveobću poviestnicu i to po poznatom Weberovu dielu historičkom. Za slabo znanstveno vrieme, kada je počeo raditi o tom dielu, mora se priznati, da mu je dobar izbor glede onoga, što nam priobćuje; mane od diela spadaju na uzor mu niemački. Smèrt ga je preprlečila, da ju dovèrši, ter ju dobrim uspiehom i samostalnije nastavlja P. Hicinger. I ovo dielo Vertovčevo pokazuje, da mu je duh skroz i skroz bio praktičan za naš narod. Slog mu je gladak i naravan, nu nije bez germanizamah; ali koj se jih pisac dosada može sasvim ukloniti?

Fr. Malavašić rodi se 1818 u Ljubljani, a umro. je početkom 1863; življaše kano magister kirurgije u rodnom svom miestu, ter je u "Novicah" za svoj narod radio sve od pèrve njihove dobe. God. 1849. uredjivao je list "Pravi Slovenec"; iste je godine na svietlo dao slovensku slovnicu i pripoviest "Erazem v jami"; osim toga je mnoge popularne pripoviesti kao i mnoge piesmice preveo iz niemačkoga; medju najbolje prozaične mu prevode spada bez pitanja "Zlata vas" (das Goldmacherdorf) od H. Zschokke-a. Napisao je i mnoge izvorne piesmice, nu bez višega poleta fantazije. Slog mu je okretan i lahko razumljiv, premda poniešto lokalan, t. j. sve da konca skorom takav, kakav mu je bio s početka.

M. Majar, rodjen 1809 u zilskoj dolini na Koruškoj, gdie je sada župnik, postojani buditelj i gojitelj stovenstva u domovini mu. God. 1846. na svietlo je dao "cerkveno pesmarico", u kojoj knjizi imade stare cèrkvene piesme ujedno sa napjevi; medju novijimi imade i starih narodnih. Suvremenik Vrazov, probudio se je u isto doba, kad je ovaj stavio se pisati ilirskim iliti hèrvatsko - sèrbskim jezikom. Rodjen i on na najbližoj granici jezičnoj, nezaštitjenoj ničim, pobojao se je za maleni svoj narodić, tev gledao, kako bi se tomu dalo pomoći. Nu kad mu je dielokrug ostao u Koruškoj, nije se odlučio ni strogo za slovenštinu ni za štokavštinu, već je želio, da se ova dva nariečja sliju u jedan. Smier svih dotičnih njegovih mislih najjasnije pokazuje mu dielo, što je god. 1848. u Ljubljani pod naslovom: "Pravila, kako izobraževati ilirsko narěčje" izašlo na svietlo. Imade krasan sadèržaj i mnogo zlata, ter pokazuje mnogo znanja na polju slavenskih nariečjah, al s druge je strane promašio glede sloga i jezika, koi priporuča u tom dielu; jerbo neima jošte primiera, uiti će ga biti ikada, da bi slovničari umietnim putem stvorili jezik. Daje se razumieti predlog: Primite ovo ili ono nariečje za književnu porabu; al je nepraktično načiniv samovoljan smies slovarski i oblikoslovan iz kajkavskoga i štokavskoga jezika kazati: Evo primi to za jezik svoj. — Nieki neizkusni mladji ljudi zbilja su se poveli za njim, ter se je jedva jezik otriebio od tih posliedicah.

Napomenuti još imademo, da je dr. Miklošić jedno svojim uplivom kano slavista, onda kano profesor staroslavenskoga jezika na sveučilištu u Beču, gdie se ponajviše uče mladići iz Kranjske za učiteljstvo gimnazijalno kao i pravdoslovje, napokon čitankami za gornju gimnaziju, što ih je na svietlo dao pod naslovom: "berilo za 5., 6. i 7. razred", mnogo doprineo promaku u slovenskom jeziku, što ga opažamo od god. 1850., ter smo ga napomenuli, počevši govoriti o tretjoj dobi slovenske literature; - dalje, da na polju bogoslovnom za narod rade dr. J. Muršec, Oroslav Caf (koi već od davna radi na slovenskom riečniku i slavenskoj slovnici, ter je manje sretno preveo Robinzona), i da je P. Robida — profesor u Celovcu — na svietlo dao kratku makrobiotiku i fiziku ("Zdravje narbolji blago"; onda "naravoslovje ali fizika" u Ljubljani god. 1849.); dalje da se Davorin Trstenjak, rodom iz Kraljevicah blizu Radgone u Štajeru, a sada župnik u sv. Gjorgju blizu Celja, za mladje dobe sretnim uspiehom bavio sa poezijom, kašnje se stavio na historičko izpitivanje najstarije dobe slavenstva u Evropi, ter da mnogostrano, obširno svoje znanje stavlja u historičko i jezikoslovno tumačenje imenah historičnih, zemljopisnih i osobnih načinom jako smielim; ter da mi u njem osobito štujemo onu stranu, kako on kao nijedan drugi razumije svoj narod u pričah i u narodnih običajih; napomenuv napokon, da se P. Hicinger, dekan u Postojni, marljivo bavi malo ne sa istimi strukami, koje smo nabrojili glede Trstenjaka, — to sve napomenuv preostaje nam još piesnički kralj ove dobe.

Jovan Vesel rodi se u selu Kosesu, spadajućem na obćinu Moravči, blizu Ljubljane, odkuda mu spisateljsko ime Koseski; nauke je izučio u Ljubljani i na sveučilištu bečkom, ter stupiv u službu kod kameralne uprave, postao je savietnikom u Tèrstu, gdie je ostao sve do prije niekoličine godinah, kada je uslied težke bolesti, zatekle ga 1852, od koje ga posliedicah nisu mogle spasiti abbanske toplice u Istriji, oslabio na tielu a uslied toga i na krasnom, bistrom, uzvišenom umu tako, da od te dobe nije mogao ništa više raditi na narodnom polju.

Piesnički um budio je u njem Richter kano učitelj poviestnice, koi je ujedno sam pisao piesme; s toga je već god. 1818. napisao pèrvi slovenski sonet, naštampan u "Laibacher Wochenblatt" br. 24., a opet u Bleiweisovu koledaru god. 1862. Nu u svoj muževnoj snagi pojavio se je tekar, kad je god. 1844. car Ferdinando došao na slovensku zemlju, posvetiv ovomu putu tri veličanstvene ode, dodane "Novicam" od 4. rujna iste godine Slovenija njimi pozdravlja svoga vladaoca, ter mu pred oči stavlja, šta su niekoč i umom i mačem bili Slaveni, pak da se s toga ona smielo sa ostalimi narodi primiče k prestolju.

Uzvišenost je glavni značaj njegove poezije, fantazija mu je bujna i živahna, premda je, kad se je pojavio, morao biti već u dobi, koje je udes Šileru slomio liru; a uza svu bujnost u svih mu proizvodih vlada strogo jedinstvo predmeta.

Neposredna je posliedica njegova pojavljenja bilo probudjenje skorom svekolike mladeži na narodnu radnju. Dočim su prije te dobe domorodci po riedko se javljali, uslied njegove poezije nastade živahnost, kakovoj prije toga po slovenskih zemljah nikada nije bilo traga. Njegovu se dielovanju posriedno ima i to pripisivati, da su ljudi u Prešernu počeli cieniti visoki piesnički um.

Pri tom imademo glede Koseskoga dvoje opaziti; jedno, da je na način Kollarov i Klopstokov svomu narodu pripisivao prošlost, o kojoj poviest ili jošte nije izgovorila odlučne odsude, ili danas sudi drugčije, ter mu je kadšto i lirična poezija poniešto retorična; drugo s toga, što po svojih službenih okolnostih nije uviek živio u slovenskih krugovih, pisao je manje popularnim nego učenim načinom; s tim je srodno i to, da je u svoje piesmotvore često uzimao rieči uzete iz inih slavenskih nariečjah, čim se znatno umanjuje, broj onih čitateljah, koji mogu kazati, da mu razumiju sva pojedina miesta njegovih poezijah; ter bi njegov način pisanja više vodio na učen jezik kao što je niemački, dočim je Prešern svakomu skroz razumljiv, tko mu može razumjeti ideje. Mogao bi čoviek reći, da je on prema svojoj dobi možda na toliko preveć obširan u izboru riečih i oblikah, koliko je Prešern po dobi svoga dielovanja više lokalan, tako da se kadšto nalaze i krivi oblici, n. pr. Mletak kao nom., čudi namiesto čudesa itd. A uslied napomenute one pomisli o slavenskoj prošlosti, poezija njegova kao od nijednoga drugoga piesnika dubokim je napunjena uvierenjem, da Slavenstvo mora doći do svojih pravah, samo da svietu pokaže svoju valjanost duševnu i junačku. U tom je dakle Koseski narodu političkim vodjom, kao nijedan drugi piesnik. Žalibože još mu nisu diela sakupljena na svietlo izašla, premda nam "Novice" javljaju, da je na toliko ojačao umom, da se je latio sabiranja svojih piesamah.

Izvorna diela, odlikujuća se strogim jedinstvom predmeta, razpadaju mu na liričue i epične. Liričnih napisao je više od epičnih; ja bi ga u tom kao i u glavnom duhu prispodabljao Klopstoku; jer su i nazori lirični srodni, oštri, bistroumni i niekako učeni. Primierom neka nam budu gore spomenute tri ode: "Slovenija caru Ferdinandu". Smierno dvojeć, bi li se i ona, začuv prisizanje ostalih narodah austrijanskih, približila svomu vladaru, začuje s neba glas Klione, da su joj prednji prije svesvietne vlade gèrćke i rimske stražarili u Evropi, ter da su joj na glasu i umom i mačem; jer u trojanski su rat davali oružje, već su se proti Aminti maćedonskomu borili; tri cara gèrčka bijahu od njezine kèrvi. U tom otvori joj Kliona prošlost, ter se vide svi junaci i pèrvaci cèrkveni od njezina koliena; te ovako ohrabriv se stupi i ona pred prestolje, da se svomu caru zakune na nepomičnu viernost. —

U drugoj odi pripovieda Slovenija, da svomu vladaru nemože donieti blistajući se vienac, kad su ga, raznieli Kimbri, Goti i Huni, ter od juga Rimljani i Talijani kosti joj lomili. Strašna vremena!

Save in Drave vode solze so bile in kri,
Zadnjega, zdelo se je de bila bo ura Slovencu.

Kano bujicom ili burom morskom prikrije nam se narod, kad se je baš Slovenija spremala na osvetu "po nalogu proroka Arkonskega", ter Radagost na Padu oštro vojevao, a "Genserik, drugi moj sin, preplaval do Afrike sto rek"; u Rimu stao je Otokar, nu ovim je načinom domovina bez vojske, Siscia pade, Rupa, Optuj i ini gradovi.

Tri sto let in čez, mèrtvačka je groza davila.
Dva samogoltna volka stoječa na levi, na desni
Z ojstrim jezikam iz ran gladno mi sèrkata kri;
Ropa nasiten Avar Dagobertu se hujšemu vogne
Misel razdvojena vsih glada enaka oba
V sèrce pomakata zob strupeni mi vedno protivna.

Neka Argaid, Ferdulf sviedoče, da je ostala slavna, šest junakah osvietlalo si je obraz:

Samo, Borut, Ketùmar, Privina, Bojnomir, Kocel. —
Tode prirojena mač razbita je bila na vedno,
Sin je nesreče razpor — brata mi brat nepozna
"Vogni se, Horvat si ti! — Iz pota mi Krajnec, Korošec"
Tak malopriden prepir dom ino moć mi drobi.

U tretjoj označuje nam se, kako su se Sloveniji izliečile težke rane, jerbo tiekom vremena propadaju imena i narodi, a njezina viernost stoji časa vihru. Pradiedovi Ferdinandovi pritekli su u pomoć, Rudolf dao je svoja dva sina; ovako se prenù Emona, Pivka i Metlika, Rieka se probudi i Promona.

In polovici moči slovenske trese Mletak (!) se.

Al evo nove bure sa istoka; Miloš pade i Lazar,

Gore slovenske so zdaj od Kope do Soče, do Drave
V žarku gorečih gèrmad trombe zapadu na boj.

i evo neprijatelj je svladan "sužnim nezvestim posmeh".

— Nu i na duh može se pozivati, odkad su vladari znanostim otvorili vrata; tà imade Vegu, Valvazora, Voglara, Cojza i stotinu inih muževah.

Srodne ima misli piesma "Kdo je mar", kojom proslavljuje slovenskoga seljaka glede radinosti i uma. Šteta, da mu je namienjena "Visoka piesma" ostala nedovèršena; jerbo godine 1850. izradio je samo uvod i pèrvu molbu (t, j. otče naš, koj jesi na nebesih; i sveto budi ime tvoje).

Epične, odlikujuć se mirnim, sigurnim, čvèrstin korakom u pripoviedanju, spadaju na najizvèrstnije mu proizvode. Ovamo ide poveća balada "Pohlep oslepi": Tèrgovac iz Bagdada sa jednim se dervišem spoji, da u začaranom niekom gradu dignu alemkamenja i bisera i zlata za dvadeset devah, nu tako, da ih svaki podèrži deset. Lakomi tèrgovac znade sve iztèrgnuti dervišu, a napokon i škatuljicu, napunjenu mastju, činećom, da čoviek vidi raj od bogatstva, čim si namaže jedno oko, a da osliepi, čim si namaže i drugo. Namazav si proti opomeni derviševoj i drugo oko, osliepi, pustahije ga opliene, a njega kano prosjaka sliepca dovedu u Bagdad. — Ovamo ide šaljiva pripoviest "zgubljeni raj". Težak težko radeći sa svojom ženom Adama i Evu krivi zbog svojih trudovah. Jedan bogataš primi obodvojicu u krasan svoj dvor, ter im podieli najugodniji život; nu samo s tom pgodbom, da pri stolu od posliednje zdiele nesmiju skinuti pokrova, jer bi ih onda protierao iz dvora. Nu od prevelike ljubopitnosti skinuše ga, ter iz zdiele skoči miš, a oni moradoše ostaviti krasni raj. — A napose zaslužuje prekrasna poveća pripoviest "začarana puška" (Novice god. 1847. str. 117.) pozornost slavensku, kao što ju je probudila Mažuranićeva: "Smèrt Smail Age Čengića". Imajući 336 stihovah u mierilu ottava rima pripovieda, kako je Davud, bosanski Turčin, lažljivom ljubavju kćer od junačkoga Save znao sklonuti, da mu je začaranu pušku otčinu izručila, a onda, kad je Sava u bitci pao od svoje puške, ona kao Vlasta hèrli u bitku, ter ubiv Davuda stèrmoglavi se u strašan ponor. - Osim ovih dielah u vezanom slogu napisao je niekoliko pokratjih novelah.

Na bezposleno pitanje, koji je veći piesnik: Prešern ili Koseski, netreba ni odgovora; važnije je pitanje, zašto je Koseski jače i bujnije dielovao nego li Prešern? A odgovor je taj: što proizvodi od ovoga nesvietlucaju u prostom, duboko umiotnom svom obliku, dočim su piesmotvori od Koseskoga sjajniji i više retorični, ter ujedno narodu pokazuju tobožnju veliku prošlost, dočim se Prešernova lirika uviek samo kreće oko unutèrnjih čuvstvah piesnikovih; a za najveću stranu čitalacah mnogo je težija takova poezija unutèrnjega nego li vanjskoga svieta.

Prevodah njegovih po obsegu mnogo je više od izvornih piesamah; tako je uzvišenim svojim načinom preveo najliepše balade Šilerove, kao: Rukavicu, bor sa drakonom: lbikove žerave, poručanstvo; osim baladah piesmu o zvonu. K tomu preveo je iz ruskoga Državinovu odu o Bogu; onda poput Lomonosove "Ode po Hiobu" složio je prekrasnu al težko razumljivu piesmu: "Ne sodi". Osim toga preveo je još "orjašku igraču" od Chamissona: balade "verli muž" (der brave Mann) i "divji lov" od Bürgera; a napokon jednu stranu Šilerove "neveste mesinske" (a Novice su naviestile, da je prevod dogotovljen o svemkolikom tom dielu); nu cviet svih prevodah jeste mu "Devica orleanska", kojom je piesnik hotio pokazati, pa i jeste majstorski pokazao, šta vieštak može već raditi u tom jeziku. — Iz ovo malo redakah vidieti je, šta je slovenska zemlja izgubila na tom visokom veleumu.

Napomenuv još, da je kano mladić u gore rečenom niemačkom listu osim napomenutoga slovenskoga soneta god. 1818. naštampao više niemačkih baladah, kojim se već u idejah vidi mladjahnost piesnika, al ujedno pravilnost u stihu, hoćemo za sve one, koji bi se s njegovimi raztepenimi dieli rado pobliže upoznali, u opazci na koliko moguće podpuno naznačiti piesmotvore njegove i gdie su naštampani.^[3]

Razlag (koi je po Majerovu naputku napisao Zoru, Zvezdice; a sada izdaje praktičan naputak za juridičko i političko-službena pisma i Pesmaricu), Šubic, Terdina, Volčić (osobito o narodopisu), Valjavec, koi kao i sliedeća tri spada na najbolje mladje piesnike; L. Svetec (Podgorski, koi je napisav podosta liepih piesmicah sada se stavio na znanstvenu prozu, ter u "Novicah" sa Levstikom, M. Cigaletom, konačnim urednikom velikoga nieniačko-slovenskoga slovara, u dva velika toma izašla na troškove preminula biskupa A. Wolfa, i sa J. Navratilom mnogo radio o čistjenju slovenskoga jezika), Levstik sa liepimi svojimi piesmami i sa dobrim, žalibože premalo cienjenim prevodom rukopisa kraljodvorskoga (Celovac 1856), Cegnar (prevadja mnogo iz niemačkoga), Žepić, Virk, V. Zarnik (piše novele, te je dosada jedini pisatelj humorističan) itd. itd. — A napose imade se napomenuti L. Toman, koi je u "Domorodnih glasih" 1849 štampanih u Ljubljani pokazao krasan piesnički dar; nu sada kano pèrvi zatočnik narodnih pravah na političkom polju, u javnih krugovih radi o tom, kako da se poskori razvitak slovenskoga naroda. — Kraj Tomana imademo napomenuti preminulu njegovu suprugu Josipinu Turnogradsku, pisateljicu slovensku, koja, obdarena živahnom fantazijom, za različite časopise napisav prekrasnih novelah, prerano umre za mladjahne dobe.

Već se je gódine 1848. duh napriedka u narodu toliko probudio, da "Novice" nisu mogle zadovoljiti svim zahtievom. Nastala je "Zgodnja Danica", koja sve do danas zastupa strogo cèrkvenu stranu literature; "Vedež", znanstveno poučan list, uredjivan od gore već napomenutoga J. Navratila, "Pravi Slovenec" od Malavašića, i politički list "Slovenija", od M. Cigaleta, iz nje nastà šlužbeni Časnik ljubljanski; svi ovi listovi izlazili su u Ljubljani; u Celju uredjivao je "Slovenske novine" prof. Konšek, komu je danas i sama uspomena onih narodnih danah veoma nepovoljna i neugodna. Slavjansko družtvo u Tèrstu izdavalo je "Jadranskoga Slavjana" i to slovenskim i ilirskim jezikom, a god. 1850. počela je u Celovcu izlaziti "Slovenska bčela" kao i "Školski prijatelj", što ih je uredjivao A. Einšpiler.

Nu politička doba, koja je sliedila izza god. 1850., poparila je rano cvietje, ter do "Novicah", "Zgodnje danice" i "Školskoga prijatelja" propadoše svi listovi, koji nisu oveli pèrve ili druge godine svoga života. Jz praha "Slovenske bčele" god. 1858. ustadè "Slovenski glasnik", koji, uredjivan po Ant. Janežiću, poput pčele marljivom, glede beletristike i strožijih znanostih krasno nadopunjuje "Novice". Imade tu liepih piesamah, novelah, slovničkih i naravoznanstvenih članakah; kritika je niekako osobito ovamo se obratila. Najvažniji suposlenici toga lista medju inimi jesu: Levstik sa članci piesničkimi i slovničko-kritičnimi; Valjavec, Cegnar, Jenko, Krek, Bilc i Umek-sapoezijami; Erjavec i Tušek sa pripoviestmi i naravoslovnimi sastavci; Mandelc i Mencinger sa novelami; S. Šubic i dr. Stefan glede uaravoslovja; J. Navratil sa članci osobito slovničkimi.

Uz ovu radnju i sastavljanje "slovnice slovenskoga jezika" u drugom izdanju (pèrvo izašlo je u Celovcu 1854, drugo je baš doštampano) izdao je Janežić godine 1861. "cvet slovenske poezije" kano nastavak rekao bih "cvetja slovenskiga pesničtva" od J. Macuna, izašloga 1850 u Tèrstu; a napose prevažna mu je radnja, što pod naslovom "Cvetje iz domačih in tujih logov", u svežčićih malenih (dosada izašlo ih je 16 svezakah) izdaje izvorna diela, kao i prevode iz gèrčkoga, latinskoga i niemačkoga jezika, ter iz slavenskih nariečjah. Ovako je iz českoga prevedena "Babica", iz gèrčkoga "Kriton i Apologija" od Platona, "Ajant" od Sofokleja, "Meiaorabilia" od Ksenofonta, "Georgika" od Virgilija.

Još imademo ovdie navesti pedagogični list "Šolski tovarš", koi pod uredničtvom J. Prapotnika u Ljubljani izlazi od godine 1861., ter učiteljem narodnih učionah u toli neugodnih okolnostih kaže put, kako da i prama narodnosti svojoj rade u školah.

Najmladje javno glasilo jeste "Naprej", političan list, ove godine utemeljen od Mirosl. Vilhara; glavni suposlenik mu je gore napomenuti Levstik.^[4]

Napokon imademo još napomenuti, da je osobito uslied nastojanja preminuloga Slomšeka u Cělovcu ustanovljeno "dužtvo sv. Mohora", da popularne knjige pobožnoga sadèržaja priredjuje osobito za prosti narod; a u savezu š njim kano svojina stoji "školskoga prijatelja" nasliednik "Slovenski glasnik", započet godine 1857., te uredjivan po Andr. Einšpileru, koi je slovenske težnje osobito u listu "Stimmen aus Inner-Östreich", propalom tekuće godine, branio stalno nu nesretnim po njega uspiehom.

Dovèršiv ovako pregled poučne literature, preostaje nam da govorimo još o narodnoj poeziji.

Slovenci kano takovi nikada nisu došli do samostojne poveće dèržave, ter im dakle prošlost nigdie nije prušala prilike za junačke piesme. Samo za vrieme turskih ratovah, gdie su političke okolnosti silile naš narod, da si je na skoro svakdanjem bojištu često imao sàm pomagati (samostojni vodje bili su n. pr. grofovi Turjaški (Auerspergi), Thurn, Lamberg, Lenković), tada samo vidimo, da je narod osietio u sebi junačku samostalnu kèrv. Nu i u tom nisu svi Slovenci jednako zastupani. Sudeć po dotičnih narodnih piesmah, moralo bi se dati u poviestnici dokazati, da su Turci više navaljivali na Kranjsku, nego li na onaj dio Štajera, koi je izmedju Save i Drave — lahko da su se ugibali Zagreba i Varaždina. Zato jedna kranjska narodna piesma (Vraz str. 35.) pripovieda, da su Kranjci takovim ratovom mnogo više privikli od Štajeracah i Korušacah. — Uz to su Slovenci po Hèrvatskoj Slavoniji itd. ratujući upoznali se sa pričami i piesmami o Kraljeviću Marku, ter je o njem ostala uspomena u niekojih piesmah — i ova strana sèrbsko-hèrvatske narodne poezije mogla bi slovenskim mladjim piesnikom služiti kano spona ili vezilo obajuh plemenah. Odavle donesoše Slovenci i priče o kralju Matiji Korvinu. — Al se već i s toga izvora, gdie i o kome su nastale slovenske ove narodne piesme junačke, lahko daje tumačiti, zašto neimaju pravoga sriedotočja, kao što ga imadu sèrbske narodne piesme; zašto su pojedine te piesme medju sobom bez ikakova saveza; zašto su napokon mužke glave po Sloveniji do tuljenja poput alpinskih piesamah u falzetu oniemile, kao što to Drobnić napominje u "Novicah", ter pievaju skorom izključivo samo žene i napose dievojke. A ženski se glasovi čuju po svoj Sloveniji svigdie i skorom u svako doba; njihovi glasovi ore u cerkvi kao i po kućah i poljih.^[5]

S toga narodnu poeziju skorom izključivo obradjuje ženski spol i to više liričnu stranu. — Nu kao što A. Grün u svojem pomno složenom predgovoru, dodanom prevodu slovenskih narodnih piesamah (Volkslieder aus Krain. Leipzig. Weidmann 1850.) obširnije razvija, i ovo narodno piesničtvo propada, jedno s razlogah razvijenih već prilikom Volkmerovih piesamah, a drugo, što u dalnjem razvitku svakoga naroda dolazi vrieme, gdie se narodno piesničtvo ima ukloniti umietnoj poeziji, budući da ova obećaje ili pruža plodove od više vriednosti.

Al zato stariji plodovi kano čisti znakovi narodnoga razvitka i prirodjene mu snage negubivaju svoje Vriednosti; već sa gledišta, kako se je razvijao i obrazovao narod, kao i s togá razloga, da umietni piesnici lasno vide put, kojim se narod najlakše daje voditi na piesničkom polju, treba da se marljivo sabiru važni ovi dokazi o razvitku našega naroda.

Glede cèrkvenih je piesamah o tom nastojao Matija Majar, ter je u svojoj sbirci cèrkvenih piesamah god. 1846. obielodanio, što se je u tom pogledu boljega po cèrkvah pievalo. Ove su starije piesme barem po kranjskih cèrkvah ustupile miesto mnogo boljim umietnim plodovom, kao što su n. pr. piesme Potočnikove i inih.

Glede ostalih se piesamah premalo u tom čini kraj bujnosti, kojom ih je stvarao slovenski narod. Po različitih časopisih izdavaju se ponajviše raztèrkane posamezne piesme, tako da se njimi piesnik težko može služiti kano uzorom; pak se i pri tom s druge strane obično nepostupa, kako bi valjalo; jer se toli često zaboravlja, da u narodnoj poeziji nije samo sadèržaj, nego još više jezik i oblik piesme svojinom narodnom; promieni piesme, pak nisu više valjano mierilo za onoga, koi po njih kani suditi o stanju naroda (vidi o tom A. Grün u rečenom predgovoru XVIII).

Već je Vodnik 1807, iz više varianatah prepisav junačku narodnu piesmu "Lamberg in Pegam", znatno ju promienio, kad je sve po tri stiha svezao u jednu rimu. Isto tako vidimo u Čbelici niekoje narodne, ugladjene umietnom rukom, pa isto vidimo na jednoj od najkrasnijih takovih piesamah, naštampanoj u 5. knjizi od Čbelice, te se promiene dotične brane u "Novicah" 1853 str. 21. time, da je po mislih Koseskoga i inih Vuk Štefanović takodjer gladio na piesmah po njem izdanih. Dok goder vlada ovako skroz krivo nmienje — o čem nam je porukom značaj i poštena rieč Vukova, pa osobito okolnost, da citira gdie se pievaju, ter se zbilja često mnoge čuju jednako u ustih narodnih — ostat će uviek vierodostojne samo piesme, što ih je Stanko Vraz god. 1839. u Zagrebu izdao pod naslovom: "Narodne piesni ilirske, koje se pievaju po Štajerskoj, Kranjskoj, Koruškoj i zapadnoj strani Ugarske"; dalje medju mnogobrojnimi, u "Novicah" i inih slovenskih listovih naštampanimi piesmami samo one, kojim je i po sadèržaju i po obliku jasno vidieti stroga izvornost. Jerbo što se tiče Danjkova diela "Posvetne pesmi med slovenskim narodom na Štajerskem" štampana u Radgoni 1827, već je Šafafik u Čas. česk. muz. 1833. II. 169. istinu kazao, da "viastně nikoli původně národní, ale od vydavatele a snad i jiních básnikův pro národ složené", na množe jalové písně s přidavkem pohádek", koje su zastavice ponajviše narodne. A o mlohavom izdanju Abaclovu pod naslovom "Koroške in štajerske pesmi" veli isti Šafarik u Čas. česk. muz. 1833. str. 451.: "Jsou to ledajakě, jakové a bezchutné čmaraniny nějakého poluučeného tkadlce a jiních žákův p. Ahacle, nikoh národní písně, kteréž ale p. vydavatel do neba velebi, osupiv se při tom na zpěvy vlastně národní, kteréž pry sám pekelní čert skrze své pomocníky na svět vyehile a mezi lidi jako kůkol mezi pšenici rozsil". — Isto tako рiesme, što ih je sabrao prognani Poljak Korytko ter Blaznik od god. 1839. do 1844. izdavao u pet svezakah osim pèrvoga svezka ili u obće nisu narodne, ili su navlaš ugladjene (vidi str; ХIII. i XIV. Vrazova izdanja). — Gradivo za drugi svezak Vrazova izdanja sve još čeka bieli dan; kada mu hoće svanuti? I neće li se naći nitko, da po časopisih raztèrkane narodne piesme kritičnom rukom sabere u jednu cielost? —

U sriedini medju naučnom i narodnom poezijom stoji Kurnik, rukotvorac živući u Ljubljani; imade mu dobrih mislih osobito šaljivih i humorističnih (n. pr. "pekvata krača" Novice 1860. 46., koja niekako spominje na "proklete grablje" od Dežmana); nu osobita ga rima zavadja, da mu je amo tamo posao nevaljao; a napose morao bi se ćuvati zamèršenijih vèrstih piesničtva, kao što u piesmi "o lanu" (Novice 1857. str. 192), gdie stane nasliedovati Šilerovu piesmu o zvonu; a za ovakovu stvar neima mu duševnih silah. —

Pregledav ovako, kako se je slovenski narod razvijao od Trubera pa do današnjega dana, vidimo, da se je korak prepolaganoga napredka pospiešio tekar od god. 1843. Glavni stup u toj sgradi bio je i jeste nam niže svećenstvo, ter će tako ostati, dok narod nezadobije u pisarnah i u školah pravah, koja ga idu; onda će tekar onomu se stupu pridružiti gradjanska strana naroda. Već se i sada dan po dan širi polje radnje i broj poslenikah, te se je u III. dobi osim strogo cèrkvenih stvarih više učinilo, nego li prije za sve tri stotine godinah našega razvitka. Naravno da osobito u tom napreduje jezikoslovna strana, ter se teži zatim, da se piše a duhu samoga naroda. Još je stranom preostala radnja o slogu u duhu narodnom; jer je istina, što je Levstik kazao s početka sastavka o mnogobrojnih pogrieškah slovenskoga stila (Novice 1858. str. 3.), da su u mnogih spisih često niemačke misli izrečene slovenskimi riečmi. A to se neće skroz promieniti, dok ostaju okolnosti, kao što ih je već Kopitar na str. 53. i 54. svoje slovnice opisao, kako t. j. slovenski dietčak 8 do 10 godinah star, dakle još malo znajući o jeziku, ostavi slovensko rodno miesto, ter ide u grad, gdie malo u družtvu, a skorom ništa u školi nedobiva narodne hrane duševne, a da se Teutoniji gospodujućoj prikupi i preporuči, imade nastojati, kako bi zaboravio ono od svoga jezika, što je naučio od svoje matere. U tom leži glavna težkoća, da se jezik nemože očistiti germanizamah, premda i u tom podosta ide na boljak. Naši literati pa i narod sám od tolikih stolietjah drugo nečuju, nego germanski jezik i germanske misli; s toga nam se danaske čini manje shodno a često i suvišno, da se iz niemačkoga jezika prevadjaju takove stvari, koje po svojoj naravi nisu za prosti narod, već za izobraženjake; jer su ovi možda već prije dielo čitali ili slušali u niemačkom izvoru, a čitanje iz gola rodoljubja t. j. s toga, jerbo je pisano narodnim jezikom, neće mnogo dielovati u narod. Pružaj narodu dobre pa i nove hrane duševne, pak će biti ploda. S toga tko u sebi osieća zadaću, da osobito poezijom stane buditi narodni duh, neka iz udobnosti izključivo ili ponajviše nevadi iz jezika, koi s njim znadu svi njegovi čitatelji; romanski jezici a osobito srodna nam slavenska nariečja takodjer imadu preobilno gradiva; a napose neka se svaki mladji književnik podpuno nauči štokavski (hèrvatsko-sèrbski) jezik, imade li volju, da pospiešuje dalnji razvitak slovenske literature. Primier Stanka Vraza, koi je u Gradcu živući napisao najkrasnije svoje dielo (Djulabije), neka nam bude dokazom, da se, imajući stalnu volju, slovenski literat lahko nauci ovo toli mu srodno nariečje.

Dovèršiv ovako teoretično - kritični pregled slovenske literature, evo niekoliko piesamah iz te literature, budući da će medju Hèrvati i Sèrbi riedke biti piesme Vodnikove i Prešernove, dočim su one od Koseskoga raztepene u devet tečajah "Novicah".

A. lz Vodnikovih piesamah:

Mojim rojakom.

Krajnc! tvoja zémlja je zdráva,
Za pridne njé léga najpráva,
Polje, vinograd,
Góra, morjé,
Rúda, kupčíja,
Tebe redé.

Za uk si prebrisane glave,
Pa čédne nu terdne postave;
Iše te sréća,
Um ti je dan,
Najdel jo bóš, ak'
Nisi zaspán.

Glej stvárnica sve ti ponudi,
Le jemat od njé ne zamudi;
Leniga čaka
Stergan rokàl,
Palca beraška,
Prazni bokàl.

(Stvárnica = natura, narav.)

Veršac.

Najviši snežnik nad Triglavom.

Na Veršacu doli sédi.
Neznan svét se ti odprè;
Glej med sivih pléš u srédi
Zarod žlahtnih rôž cvetè.

Sklad na skladu se zdvidûje
Golih verhov kamni zíd,
Večni Mojster ukazuje:
Prid' zidár se les učít.

Divja koza prosta skače,
Od muh daleč je govéd',
Planšar z' Nino po domače,
Po sneg' lovic iše sléd.

Ak vihár drevi valóve,
Beži v' skale plašni trop,
Stresa votli glas bregóve,
Grom majè nebežki strop.

Kmalo sonce čisto seje,
Iz jezér stokrat bleši;
Star mecesen redi veje,
Vétru, zimi v' bran stojí.

Tukaj bistra Sava zvira
Mati pevske umnosti,
Jezer dvanajst kup nabira
Šola zdrave treznosti.

Tje pogledaj na višáve,
Kir Triglav kupí v nebó;
Štej snežnikov goličáve,
Kar dèrži nardalj okó.

Tamkaj ravno Forlaníjo
Benečansko tu morjé,
Dol globoko Hrovatíjo
Švajca béle gor glavé.

Bliz je polje Goratána,
Orat vidim Štajerca,
Bližni sosed mi Lublána,
Silska, T'rolska majerca.

Pod velikim tukaj Bógam
Breztelesen bit želím,
čiste sape sréd mej krógam
Menim de na neb' živím.

(Les = le sim — ovamo; planšar = planinar; dèrvim = gonim, tieram; trop = čopor; strop = svod, zgrada; mecesen = ariš (Lärche); kupeti = kipieti; Goratan = Gorensko; sklad = vèrsta.)

Nemški in slovenski konj.

Nemški konj slovénimu reče:
"Brate, kaj medlíš na cést'?
Ti li noga, glava neče,
Al se ti neljubi jést?

Mene'v dobri vèrsti 'májo,
Men' se trikrat ovs ponúd'
Čiste noge mi igrajo,
Vrat nosim ko labúd."

Kranjska pára milo pravi:
"Tud bi lahko jez bil tak,
Al tepejo me po glavi,
Lačen morem stati v mlak'.

(Vrat ima se čitati: urat.)

B. Iz Prešernovih piesamah:

Pevcu.

Kdo zná,
Noč tèmno razjásnit', ki táre duhá!

Kdo vé
Kregúlja odgnáti, ki klúje sercé
Od zóra do mráka, od mráka do dné!

Kdo učí
Izbrísat' z spomínja nekdájne dní,
Brezúp prihódnjih oduzét' spred očí,
Praznôti vbežáti, ki zdájne morí!

Kakó
Bit' hóćeš poet in ti preteškó
Je v pèrsih nosít' al pekèl, al nebó!

Stanú
Se svojiga spómni, tèrpi brez mirú! -

(Duhá, 4. pad., kano živuća stvar; zor = zora; stanù, mirù, 2. padež.)

Slovó od mladosti.

Dni mójih lépša polovíca, kmálo,
Mladósti léta! kmálo ste minúle;
Rodíle vé ste mêni cvétja málo,
Še téga róž'ce so se kòj osùle,
Le rédko úpa sónce je sijálo,
Vihárjev jéze sò pogósto rjule,
Mladóst! vendèr po tvôji tèmni zárji
Sercé britkó zdihúje, Bog te obvárji!

Okúsil zgódej sìm tvoj sád, spoznánje!
Vesêlja dokaj strúp njegóv je vmóril:
Sim zvédil, de vést čisto, dobro djánje
Svet zanič'váti sè je zagovóril;
Ljubézen zvésto nájti, krátke sánje!
Zbežále stè, ko sè je dán zazóril,
Modróst, pravíčnost, učenóst, devíce
Brez dót žal'váti vídil sim samíce.

Sim vídil, de svoj čóln po sápi sréće,
Sovrážna komur je, zastónj obráča,
Kak véter njé naspróti tému vléče,
Kogàr v zibéli víd'la je beráča,
De le petíca dá imé slovéče,
De člôvek tóliko veljá, kar pláća.
Sim vídil číslati le tó med námi,
Kar úm slepí, z golfíjami, lažámi!

Te vidit', gèrje víditi napáke,
Je sèrcu ráne vsékalo kerváve;
Mladósti jásnost vender mísli táke
Si kmálo iz sèrcá spodí in gláve,
Gradóve svítle zída si v obláke,
Zelêne tráte stávi si v pušáve,
Povsòd veséle lúčice prižíga
Ji úp goljfivi, k njim iz stísk ji míga.

Ne mísli, de dih pérve sáp'ce bóde
Odnésel tó, kar mísli sò stvaríle,
Pozábi kòj nesréč prestánih škóde,
In rán, ki so se kómej zacelíle,
Doklèr, brez dná de smò polníli sóde
Zučé nas v stárjih létih čásov síle.
Zató mladóst! po tvôji tèmni zárji
Sèrcé zdih'válo bó mi, Bóg te obvárji!

(Kmalo = bèrzo = koj; rjuti = biesniti ; dokaj = dosta; strup = otrov; zastonj = badava; kar, kogar, komur, kadar, po konačnom r = staroslav. me, rieč biva odnosnom (relativnom); gèrji = gerdji.)

Izmedju sonetah:

a) Slovničarom našim.

Al pràv se piše káωa ali kafha,
Se šóla nóvo-čèrkarjev sèrdíta
Z ljudmí repira stáriga kopita,
Kdo njih pa právo tèrdi, to se práša.

Po pámeti je táka sôdba náša,
Ak je od káfhe káωa bólj'ga žíta,
In bóljše obdélana, in bólj políta,
Naj se ne piše kafha, ampak kaωa.

Ak pa po čèrki bóljša jéd ne bóde,
In zavolj čèrke ne terpí nič škode,
Obhája táka misel nas Slovénce,

De právdajo se ti možjé zna biti,
Za kàr so se nekdájni Abderití
V slovéči právdi od oslóve sénce.

(Prašati = pitat, nastaIo iz prositi)

b) O pridi smèrt.

Življénje jéča, čás v nji rábelj hudi,
Skèrb vsakdan mu pomlajena nevésta,
Tèrpljenje in obúp mu hlápca zvésta,
In kàs čuváj, ki se nikdar ne vtrudi.

Prijazna smèrt! predolgo se ne múdi:
Ti ključ, ti vrata, ti si srečna césta,
Ki pelje nas iz bolečine mésta,
Tje, kjer trohljivost vse verige zgrúdi;

Tje, kamor moč preganjavcev ne séže,
Tje, kamor njih krivíc ne bo za námi,
Tje, kjer znebí se človek vsake téže,

Tje v posteljo postlano v čèrni jámi,
V kateri spí, kdor va-njo spát se vléže,
De glasni hrúp nadlóg ga ne predrámi.

(Ječa = tamnica; rabelj = kèrvnik; obup = zdvojenje; kas = kajanje; znebiti se = oprostiti se; hrup = buka; nadloga = nevolja.)

c) Udes Slovenije.

Viharjev jeznih mèrzle domačije
Bile pokrajne naše so, kar Samo!
Tvoj duh je zginil, kar nad tvojo jama
Pozabljeno od vnukov veter brije.

Obložile očetov razpertije
Z Pipinovim so jarmam sužno ramo;
Od tod samó kèrvavi punt poznamo,
Boj Vitovca in ropanje Turčije.

Minule sreče so in slave časi,
Ker vredne dela niso jih budile,
Omolknili so pesem sladki glasi.

Kar niso jih zatèrle časov sile,
Kar raste rož na mladem nam Parnasi
Izdihljeji, solze so jih redile.

C. Izmedju piesamah I. Koseskoga.

Kdu je mar?

Vse doseže, kar mu drago,
Bodi slava, bodi blago;
Vse doseže sosed moj.
Dlan domá mu ne odreče,
Gre na tuje, dobro steče
Njemu zlata kaplja znoj.
Vidši tujče krasne čine
Se zavname iz daline —
Kdo je mar?
Mi zapojmo: Rodovine
Je slovenski oratar.

Čujte bor, vojaške roje!
Krogla žvižga, boben poje,
Grad vali se v sip in prah.
Vragu peta se zabliska,
En junak za njim pritiska,
Udri, udri, mah na mah!
Kjer zadene, iskra šine,
Šest jih pade, kjer porine;
Kdo je mar?
Ta pogumen korenine
Je slovenski oratar.

Blaga polna tèrg in cesta,
Barka plava v daljne mesta,
Velki kupec pošlje vse.
Nam nanese mire, zlata,
Njemu vse odpèrte vrata,
Zemlja skor njegova je.
Kupi polje, plavž, grajšine,
Dnarja meri na štèrtine,
Kdo je mar?
Ta bogati korenine
Je slovenski bogatar.

V zbor učenih, veda slava,
Stopi moder, bistra glava,
Vse jezike sveta zna.
Če zapoje, vse pogleda,
Na katedru grom beseda,
Zvezde šteje, pravdo da.
Svet posluša modrovine,
Se začudi koncu tmine,
Kdo je mar?
Taka glava korenine
Je slovenski oratar.

Nek se trudi v sodni hiši,
Rase krepko, viši, viši,
Pravde čist, železen hram.
Vse ga slavi, vsi so vneti,
Zvezda se na pèrsih sveti,
Cesar clo ga čisla sam.
Kakor souce iz višine
On zasije, krivo zgine,
Kdo je mar?
Ta pravičen korenine
Je slovenski oratar.

Pusti svet, opravke svoje,
"Sursum corda" v domu poje
Mož pobožen, rajski svat.
Vse obèrne v božjo slavo,
Mitra kinči sveto glavo,
Papež piše: "Ljubi brat!"
Kadar grob nemilo zine,
Angelj čist na svetu mine,
Kdo je mar?
Ta pobožen korenine
Je slovenski oratar.

Bodi v tugi, bodi v šali,
Zmir ponižno Boga hvali,
Ter ne zabi rojstva nit,
Skaz je njemu krasno lice,
Uma, sprave, sle, pravice
Zvezdojasen, čist osvit.
Če zavist lizuna zvine,
De zamèrdne sin kèrtine:
Kdo je mar?
Zagromimo: Čast očine,
Scer slovenski oratar!

(Tujče = tudjinac, slabiji prema njemu; bor — borba; blaga = polna, t. j. sta, su; plavž = gvozdar; vnet = zapaljen, uzhitjen; skaz = dokaz; sla = slast; zamèrdniti = drugati se; lizun = prilizavalac.)

Odlomak piesme "Začarana puška."

Ki Saveta bi vidil puško krasno,
Odrevenel bi čudeža zavzet;
Z obročki cev je kinčena opasno,
Deset srebèrnih, zlatih je deset,
Košenih zvezd bleši se peta jasno
Kot beli sneg svitlobe sončne vnet,
Od bata visi gostih čopov troje
Iz čistih svil rudečorožne boje.

Scer druge tud z obročki zlatnim jako,
In svilenim so čopi kinčene,
Po Banjaluci puškarji enako
Vdelavajo blešeče zvezdice;
Pa kdo ti strelki dal krepost je tako,
De sprožlej vsak protivnika podre,
De vsaka krogla, ktera v cev ji zajde
Gotovo tud sovražno sèrce najde?

In z Delimam, ki sploh previdno trojnim
Varenim jeklom je okovan grozil,
Z Arnautam divjim, ki oklepam bojnim
Klobučine ovit je šestkrat bil,
In z drugim' scer sovražniki nebrojnim
Je Sava se, Vostinski beg, boril;
Kot pajčine predre stvarí kovane,
Kot suhi list vareno jeklo zmane.

Njegova čast razlega se široko,
Od ust do ust v okraj'ni zadoní.
Vse kèršeno poštuje ga visoko,
Stèrmevši del o puški govorí.
Mohamedanstvo ranjeno globoko,
Na levi, desni straha omedlí,
Zaupno ga domaće ljudstvo slavi,
Sovražno se treptaje v miru spravi.

In glej! Davud, vojšak ponosne Rame,
Nar lepši Turk, nar hrabriši tačas,
V orožnici si krasno puško sname,
S cekini poln nabaše svilni pas,
Pod pasho citre zlatosvitle vzame
Iz dvanajsterih narmilejši glas
Zapusti v petek banjaluške zide,
V nedeljo v grad vostinski samši pride.

Po vodbi viž prebira strune pično,
Vse deklice poslušajo ga kar,
Na miloglas obèrne godbo lično,
Vsih pèrsi so britkost in zdih in mar;
Zapoje pesem od ljubezni mično,
Nastazija mu vèrže rožo v dar,
Mu rožo vèrže, k sèrcu rahlo segne,
Zarudi v lice in domú pobegne.

Bat = kundak, okas; čop = kist, kita; scer = istinabog; sprožlej = hitac; trojnim valjda bi moralo biti: v trojnim; zmanem zuzeti = slomiti, satèrti; snamem = skinem; nabasati = natèrpati; pično = fino, tanko; viža (Weise) = napiev.

Slovenija caru Ferdinandu.

ob veselim dohodu v Ljubljane 1. 1844.

Trojno ovenčan unuk vladarjev iz hiše Rudolfa
Zgodnimu soncu enak sveta v ogledu stojiš,
Kron sedmero bleši v škèrlatu sedeža tvojga,
Silnih narodov devet varje ti slavo in dom,
Sme se iz temnih osod približati zvesta Slovenja?

Smé rudorov Ti, o Knez! odpreti ljubezni neskončne,
Ktera do tebe rodú vnema slovenskiga kri,
Kaplico slabo boječ pridružiti morju svitlosti,
Ko Ti visoki prestol soncetemnivši gradi,
Svoje prisege poklon doložiti vrisku narodov?

Čula žvižgati meč sem tvoj iz požonskiga hriba,
Duše ko skazal si sklep stranom čveterim sveta,
Čula v radosti sem rujoveti českiga leva,
Čula odgovor gromeč brata jadranskiga sem,
Ko prisegovali so bregovi Veltave, Pada.

Željno prašaje, al smem se šteti med Austrije stebre,
Ali na zboru dèržav moja beseda velja,
Sini slovenski al so v številu zemlje junakov,
Tudi za mene razpet al je istorie list?
Slišim iz neba oglas ponosne Klione grekinje;

"Kako ti dvomiš? mar treseš se clo, ti moja ljublenka,
Ker ti imena s kèrvjo Rimic ni pisal in Grek?
Dvigni se, dvombe nastran! prestolu dostojno se bližaj.
Slava je tvoje ime, slava porod ino rast,
Zvedi iz mojih ust, kaj bila si svetu od nekdaj."

"Preden Bizanc ino Rim verige kovala narodam,
Bila Evropi si varh! veće li hvale želiš?
Tvoja žarila je kri od ledniga Balta do Jadre,
Mirnimu svetu razum, bojnimu bila si meč,
Zlobi gotova zajez med jutram in divjim zapadam."

"Tebi kmetija domá, kupčija po morju slovele,
Jeklo v trojanski prepir vitezam dajala si,
Tvojih poznal je pušic britkost macedonski Aminta,
Bil arbelski je breg priča slovenske moči,
Ko sta za zemlje oblast borila zapad se in iztok."

"Kar je visokiga um, Častitiga desna storila,
Ptuje ostalo ti ni, slave deležnica si;
Grom je slovenski krotil narode v jeziku latinskim,
Černiga morja prestol tvojih junakov je bil,
Pravda, Dioklecian, Belizar, so ti trojka sestrancov."

Reče, — in temni oblak nekdajnih časov razdeli,
Glej; pred mano stoji vitezov krasni izbor:
Agron, silni brodnik, jadranskiga morja krotitel,
Pinez, Brem ino Bolk, dika slovenske kèrvi,
Skèrdilaj, Pleurat, brezbrojno vitezov drugih.

Medju ženami potem, Teuta ponosna Ilirka,
Zravcu Ravenski jetnik, velikodušni Baton,
Hrabri Metulčanov rod, sloboden do zadniga zdiha,
Z vencam mnogi junak, ptujimu ljudu ponos,
Trikrat škèrlatnikov šest gromivših iz dvojniga Rima.

Zdaj, ko junake spoznam, velikane hrabrosti svoje,
Vname se v sèrcu ko blisk vrednosti lastne mi čut,
V pèrsih otajanih vir odpre se goreče besede,
Kjer se bežeči govor djanja v svitlosti žari,
In Ti Ijubezen redim gorečo v junaškimu mozgu.

Tako se bližam, o Knez z bogastvam dlana in uma,
Gradov Ti ključe podam veruo na zlatni blazin',
Verlo namestvana sem od pet krat pet sto županov,
Moje prisege oglas Donava sliši in Pad,
Donava sliši in Pad slovenskih junakov obljubo.

Blago, živlenje in kri, visoki Vladar! Ti posvetim,
Bistri v sodbi razum, u boju nevžugani dlan,
Tvojimu rodu na čast, na zgubo protivnikom Tvojim
Snuje v osèrčju mi duh, cuka na bedri mi moč,
Hrast se omaje in hrib, — zvestoba Slovencu ne gane!

(Škèrlat = grimiz; rudorov = rudnik; soncotemnivši, bolje bi bilo sonce temneči; steber = stup, soha; mar = kaj? morebiti? varh = straža; jeklo = čelik, nado; pušica = strielica ; otajati = topiti; žugati = prietiti; omajati = kolebati se.)

Niekoliko riečih, koje so u tom dielcu za Slovence manje razumljive.

Amo, sim; amo-tamo, semtertje,
Além, kamen, dragi kamen.

Bacati, metati.
barem, vsaj.
baš, ravno.
baviti se, pečati se.
bezposlen, a, o, brez dela.
bieda, nesreča, žalostno stanje.
biegunac, begun (kateri beži.)
bo = ker (lat. enim.)
bocljivo, bodljivo, zasoljeno, pikavno.
bodriti, podbadati, zbujati.
boljak, napredek, poboljšanje
boraviti, živeti.
brak, zakon = ženitba.
breviar, lat. breviarium (Brevier.)
brišno, skrbljivo.
buduć, buduć da = ker (bodoč.)
bujan, -jna, -o, silen; živ in poln česa; bujnost subst.
bujica, huda voda (Giessbach.)

Cielokupan, na, o, obsežen, cel.

Čarduk, t. j. stražarnica na turski meji.
čestitka, gratulatio (vošilo!)
često, večkrat, pogostama.
činiti se, zdeti se.

Da = dapače, še celo.
dakle, torej, tedaj.
dičiti, slaviti.
dielateljnost, delavnost.
dio, del.
dionik, deležnik, particip.
doba, samostavno imé; če se sklanja, znamenuje veći obseg časa (Periode); kot nesklanjaven samostavnik srednjega spola = čas.
donieti = donesti.
dok, dokler.
dok-goder, dokler-koli.
dokućiti, doseči, spoznati.
dubok, a, o, globok.

Gadni, grdi.
gdie-goder, kjer-koli.
Gèrb, znamenje žlahte al plemstva (Wappen.)
glasilo, t. j. novine (sredstvo za oglašivanje.)
godina, leto.
grad, mesto (urbs.); — janin, mestjan.
gradivo, tvarina (Stoff.)
gradjanski, mestni.
gvozden, na, o, železen.

Hèrliti, hitriti.
hoću, slov. hočem. - Ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će; slov.: bom, boš, bq itd.

Ili, iliti, ali.
in, -a, -o, drug, a, o.
isti, tisti.
istina, resnica.
išta, le malo kaj.
izčezavuti, (-čeznuti), minnii, zgubivati se, zginiti.
izključivo, izključno (exclusivno.)
izobraženjak, omikanec.
izposlovati, izdelati, doseći.
izrieka, izreka (izrikom = naravnost.)
iztraživati, preiskovati.
izvor, izvir.

Jednom, enkrat, nekdaj.
jeknuti, zajekniti, zglasiti se.
jerbo, ker.
jeste, je.
još, jošte, še.

Kadšto = kadkada, v času semtertje:
kakav, kakoršen.
kakovgoder. kakoršenkoli.
kaniti, hoteti, nameniti.
kano, ko, kakor.
kasan, pozen, kesen.
kazati, kazati, povedati.
književnih = literat.
koi, koja, -e, kateri, ki.
kolieno, pleme.
kolievka, zibelj.
kolovoz, avgust.
kora, skorja.
korak, stopinja.
koriti, grajati, kregati.
kotar, okraj.
krasoslovan, estetičen.
kroz, skoz.
krug, okolica, okrog.
kucati, trkati.
kuća, hiša.
kuditi, psovati, kregati.
kula, tvèrdnjava, stolp.

Lasno, lahko.
latiti se, lotiti se.
ljubopitnost, radovednost.
loš, suh, slab, neveljaven.
loza = trs.

Ma, čeravno.
mana. e, napaka. pogreška.
manjkati, tal. mancare.
mèrziti, sovražiti.
micanje, gibanje.
mierilo, mera.
misale, bukve, iz katerih se bere maša.
mladjahnost, mladost.
mlohav, a, o, slab, plitev, a, o.
možda, morebiti da, morda.

Nabrajati, naštevati.
nadriime, priimek, zdevek (Spottname.)
nagraditi, nadariti.
nakana, namen; -iti, -niti.
nakupiti, nabrati.
nalazim, nahajam (najdem, particip, perf. našav-ši.)
nalik, podoben.
naperen, navèrt, obèrnjen.
napose, posebno.
napokon, nazadnje, končno.
naputak, poduk, kazalo.
nasilje, sila.
naslada, užitek, slastno vživanje.
nastati, tat. fio, postati.
nastojati, skrbeti, truditi se, subst. nastojanje = skrb.
našav, od najti dionik perf.
naviek = na vek, vedno, zmiraj.
nazor, pogled, misel (Ansicht.)
nedostatak, nepopolnost, pomanjkanje.
nego, ampak, kot.
nehajstro, nemar (lenoba.)
nehotice, nehoté.
neprekidan, nepretrgnjen.
nesklonost, neprijaznost,
neumoran, na, o, nevtrudljiv.
nevalja-o, la, o, neveljaven.
niešto, niešta, nekaj.
nigdie, nikjer.
ništa, nič.
nit, še ne.
novotarija, nova reč, nova umetnost.
nužda, potreba.

Obćiti, obhajati, hoditi s kom.
obićan, navaden.
obielodaniti, na svetlo dati.
obitelj, rodovina, družina.
obratiti, obrniti.
obrazovanje, omikanje.
obširan, obsežen.
očekivati, čakati.
odabrati, izbrati.
odanle, od tam.
odliepim, odbeliti, odlupiti.
odmah, koj, hitro, brzo.
odnošaj, razmer (ratio.)
odsutnost, nepričujočnost.
ogroman, a, o, grozno velik.
odsele, od sadaj.
odviše, preveč.
okaniti se, opustiti kaj.
okretan, gibčen.
omladina, mladost.
oniemiti, potihniti (niem = mutast.)
opet, zopet, spet.
opetovati, ponavljati.
opredieliti, predeliti, naznamnati.
oriaški, velikanski.
osiegurati, zogotoviti.
osiećati, čutiti.
osietiti, očutiti.
osim, razum.
osnivam, oslanjam, naslanjam,
osobito, -ost; posebno, -nost
osveta, maščevanje.
otvoriti, odpreti.
ov, a, o, ti, ta, to.
ovako, tako.
Oveli=ovehli brez cvetja; (gl. venem = vehnem, welken.)
ozbiljnost, resnoba.
označiti, naznamnati.
ožujak, Martius (sušec.)
ovamo = amo, sim.

Panem, padem, -sti; u dio pasti = komu biti, dobiti.
par, on mu je par = vrsten, toliko jak kot oni.
patnja, trpljenje
perivoj, rajski vrt.
pojav, pokazanje.
pèrkositi, upirati se.
plod, sad.
po, u sastavljenih besedah, n. pr. podobar = precej dober.
pobieda, zmaga.
pobuditi, izbuditi.
počelo, začetek, prvina (elementum.)
podlistak, Feuilleton.
podnipošto = ni po što = nikako.
podosta, precej dosti, veliko.
pogibeIj, nevarnost.
pogoditi = zadeti, pogoj delati.
pojam, pojem (Begriff.)
pojati, prikazanje.
pokret, napredek, pomaknenje.
polet, zlet, povzdignenje.
pomaljevati, kazati se (moléti.)
poman, natanki, točen, pazljiv.
ponajviše, največi del.
ponor, ponikve (kjer se voda pod zemljo zgubi v-luknjo.)
pop, mašnik, duhoven.
poput, (predlog z genit.) kakor.
poruka, porók.
poskoriti, pohitriti.
poslenik, delavec.
posperdno, nalašč. za smeh.
pospiešiti, pohitriti.
potanji, nekaj tenek, na tanjko.
povod, priložnost, vzrok, pridka (Veranlassung.)
pradied, predded.
prama, proti = do (v prijaznem zmislu, n. pr. ljubav prama bogu.)
pravac, ravnilo (Richtung.)
pravedan, na, o, pravičen.
prekinuti, pretrgati.
premda, akoravno, da si tudi.
preminuti, vmreti.
premotriti, premisliti.
prenieti, prenesti.
prenuti ze, zbuditi se.
preraditi, predelati
prestati, nehati.
prevesti, ve-dem, prestaviti iz enega jezika v drugega.
prevrat, prekucija.
pribrajati, prištevati.
priča, narodna pripovest.
pridievak, pristavek, dodatek.
priećiti, zadržavati
prijati, tekniti, od koristi biti.
prikrojiti, prirezati.
prilika, priložnost, primer.
prirediti, pridelati, narediti.
pristati na što, dovoljiti.
priviknem, navadim se.
prizoropun, a, o, poln prizorov.
probitačno, koristno, dobro.
produbjivanje, zbujanje.
pročelje, začetek, čelo knjige (pro-čelo, a.)
progonstvo, preganjanje.
prolaznina, plača za hojo (skozi tunel.)
promak, napredovanje.
promašiti, ne zadeti, krivo iti, al vstreliti.
promiena, premen.
propovied, pridiga; -nik = gar.
prosinac, december.
prosudjivanje, presojevanje.
prozboriti, pregovoriti, reči (besedo.)
prozor, okno.
pružati, raztegovati, davati.
puk, kot Samostavnik = narod; pridavnik = gol (puka laž = gola laž.)
pun, a, o, poln.
pustahija, razbojnik.

Raditi, delati.
radnja, delo.
rat, boj; -ovati, vojskovati.
razglabanje, razlaganje, razkladanje.
razkoš, slast.
razlog, uzrok.
razmêrsíti, razviti, razjasniti.
razmniva, fantazija.
razpra, razprtija.
razriečje, podnarečje.
raztrkan, a, o. razkropljen.
razvitak, razvoj.
redak, vrstica.
rieć, beseda.
ruga, svaritev, kreg; rugati se, zasmehovati koga.
rujan, september, kimovec.

Sa = s, z (predlog), (cum; de.)
sačinitelj, zložitelj.
sadèržaj, zadržaj (zapopadek.)
sakupiti, zbrati, nabrati.
šavkolik, ves, vsa, vse.
sbog, vidi zbog.
seljak, kmet.
selo, vas.
sgrada, karkoli je sezidano, poslopje, hiša.
shodan, dna, o, pripraven, namenu prirneren.
siečanj, januar, prosinec.
siedoglav, siv, sivoglav.
sigurno, gotovo (securus.)
sila, moč.
skinuti, sneti (n. pr. s police.)
sklopiti, vstanoviti, skleniti.
skroz, skoz in skoz.
slavohlicpan, slave lačen.
sliku, podoba.
slog, stil, zlog.
smèrviti, zgnjesti.
smisel, a, o (partc.) predrzen (audax.)
smier, namen.
smatrati, na tanjko pregledovati (intueor.)
snaga, jakost, moč.
spadati na kuga = čigav biti.
spasiti, rešiti.
spojiti, zvezati.
spominjati, napominjati (govoriti o čem), omenjati kaj.
spona, vezilo, vez.
spotakn-em, -uti, spodbodem.
spotaknutje, podbujenje.
spremati, spravljati, pripravljati.
srodan, od enega rodu.
stališ, stan.
stati, stanem, začeti.
stignuti, doseči.
stihotvorstvo, sostavljanje stihov = verstic.
stranom, z ene strani (ali-ali.)
strog, hud, na tanki, ojster.
struka, vrst (baža.)
stup, stolp, podpera.
suplemenik, žlahtnik, sorodnik.
suposlenik, sodelavec.
supruga, žena, zaročnica.
suvišan, odveč, nepotreben.
suvremenik, sočasnik, kateri z nami ob enem času živi.
svanuti, daniti se.
sveršit, dokončati.
svetjenik, duhoven, mašnik.
svietovnjak, posvetnik.
svigdie, svagdie, povsod.
sviedočiti, pričati; sviedok, priča.
svietlucati se, blesketati (schimmern)
svojina, lastnost.
štamparija, tiskarnica.
štampati, tiskati, natiskovati.
što, ki; kaj; ker.
štokavski, hrvato-srbski.

Takav = takov, tak, takoršen.
takmiti = tekmati, takmačica = tekmečica (wetteifern.)
takodjer, tudi.
te = ter, in, ter.
tekar, še le.
težak, delavec.
težiti za ... hiteti za, težo imeti kamor.
težnja, nagon.
tihan, a, no, tih.
time, s tim.
tja do, celó do.
tišina, tihota.
to (veznik) pak (nemški: so.)
tobože, bojè (simulate, angeblich.)
točan, natanjki.
točka, piknja, mesto.
toli-koli, toliko, kolikor.
trag, sled.
trajati, držati, trpeti (danern.)
tumačiti, tolnačiti.
tvaranje, delanje, zlaganje.
tvèrdnja, trdenje (Behauptung.)

U z genit. znamenuje lastnino, n pr. u otca su knjige = otče imajo knjige.
učenik, učenec.
udes, nesreča, vrok.
udobnost, ugodnost, zložnost.
ukloniti se, ogniti se, varovati se.
umiljat, mil, a, o.
umotvorina, umetnost, umetno delo (Kunstwerk.)
uništavati, uništiti, vničiti.
upliv, delovanje v koga (Einfluss.)
uprava, vodstvo (Verwaltung.)
uposnadem se, spoznam se s kom.
uskrisiteIj, buditelj od mèrtvih.
uslied, vsled, poleg.
ustrojiti, vstanoviti, osnovati.
uvierenje, preverjenost.
uvući, vleči.
us, poleg, kraj.
uzastopce, korak po korak.
uzor, izgled (ideal.)
uzpreći, stegnuti = stisniti na manji prostor, stesniti
uzradim, naredim (uz pokazuje prihodnjost.)
uživotvoriti, oživiti.

Vaditi, jemati iz česa.
valjda, valjada = veljá da, menda.
već, 1. že, 2 = nego.
veoma, zelo, prav.
vèrviti, vamzeti (wimmeln.)
viekovit, večen.
vieštak, izurjenec.
vratiti se, vrniti se.
vrieme, čas.
vulgata, služben latinski text novega zakona od sv. pisma.

Za, sa genit. znači vrieme n. pr. za carice M. Terezije imperante Marija Th. (während der . . .)
zaboravljati, -viti, pozabiti.
zadaća, naloga.
zamèršen, zmeden, zmešan.
zanatlija, rokodelec.
zanešen, navdušen.
zaštita, bramba.
zašto, zakaj.
zatočnik, zagovornik.
zauzimati se, skrbeti.
zavadjati, zapeljevati.
zaviet, obljuba (votum); stari i novi zaviet, stari in novi saviet, stari in novi zakon (pri sv. pismu.)
zavod, ustroj (Institut.)
zbilja, zares.
zbivati se, goditi se
zbog, zavoljo.
zdiela, skleda.
znak, znamenje.
zvuk, glas (zvukoslovje = glasoslovje.)
žica, e, struna.
žitelj, stanovnik.
život, življenje.
župa, fara; župnik, fajmošter.

1. Vriedno je s više gledištah, da se ovdie navedu imena svih njegovih dielah: 1. "Passionsbuchlein" sa liepimi bakrorezi. 2. "Topographia ducatus Carnioliae modernae" u više od 300 bakrorezah. 3. "Topographia arcium Lambergianarum." 4. "Metamorphosis Ovidiana" sa bakrorezi. 5. "Topographia Archiducatus Carinthiae modernae" sa više od 200 bakrorezah. 6. "Topographia Carinthiae Salispurgensis." 7. "Theatrum mortis humanae tripartitum." 8. 1671. preveo niekakovu francezku knjigu štampanu u Bambergu. 9. "Charta geographica Carnioliae." 10. "Charta geogr. Carinthiae." 11. "Charta geogr. Croatiae." 12. "Topographia Carinthiae." 13. "Ein satyrischer Uvidius" sa 170 slikah. 14. "Lumen naturae" o naravoslovnih i naravopisnih predmetih. 15. "Flos physico-mathematicus." 16. "Ehre des Herzogthums Krain." — Od ovih je dielah pèrvih šest, onda 8., 9. i 10. štampano na njegovom imanju iliti dvora Wagensbergu blizu željezničke postaje Litije izpod Ljubljane. Kad je oriaškimi ovimi dieli propao u veliku nuždu, prodao je dragociene svoje knjige jezuitam u Zagrebu, ter je od prije poznato, da mu je knjižnica sa nadbiskupskom spojena u Zagrebu. Vidi Kukuljević poviest o stolnoj cèrkvi zagrebačkoj god 1856.; s toga je laž, da joj je tekar god. 1863. u trag došao g. Radics!
2. Sa više gledištah čini mi se osobito za slovenske čitatelje vriedno, da ovdie po mogućnosti naznačim, kojim je redom piesnik izradio svoje umotvorine. Broj, dodan naslovu piesme, znači stranu, na kojoj u podpunom mu izdanju stoji dotična piesma, broj, stojeći uz illyr. Blätter (ill. Bl.) kaže broj toga lista. Čb. znači: kranjska Čbelica.

   God. 1827. Dekletam (7) ill. Bl. 2.
   
   1830. Lenora (57) prevod Čb. — Povodni mož (68) Čb. — Slovo od mladosti (106) Čb. — Licova strelci prevod (neima mu u poezijah), ill. Bl. 14. ang.
   
   1831. Hčere svet (39) Čb. — Nova pisarija (97) Čb. — Soneti (127, 128, 129, 131) Čb.
   
   1832. Soldaška (23) Čb. — Učenec (41) ill. Bl. 14. jan. (i Čb. 1833.) — Turjaška Rozamunda (45) Čb. — Zvezdogledam (43) Čb. — Perva ljubezen (104) Čb. — Zabavljivi napisi iliti epigrami (110) Čb. — Soneti (130, 158, 159, 167) Čb.
   
   1833. Strunam (5);Dohtar (43); Glosa (108); Gazele (117); soneti (161—6). Sve ove u Čbelici.
   
   1836. Napose izdan Kèrst per Savici sa sonetom Matiju Čopu. — Kam? (12), iz 5. svezka Čbelice prešt. u ill. Bl. 30. apr. — Prekop (72) ill. Bl. 23. jan.
   
   God. 1837. Zdravilo ljubezni (53) ill. Bl. 13. svibnja.
   
   1838. Pevcu (36) ill. Bl. 9. lipnja. — Ribič (77) ill. Bl. 3. ožujka. — Moto na pročelju knjige ill. Bl. 26. svibnja.
   
   1842. K slovesu (15) ill. Bl. 31. ožujka.
   
   1843. Ukazi (13) ill. Bl. 8. lipnja.
   
   1844. Sila spominju (17) ill. Bl. 29. veljače. — Mornar (21) ill. Bl. 16. svibnja. — V spomin And. Smoleta (27) ill. Bl. 28. studenoga.
   
   1845. Od železne ceste (29) Novice br. 16. — Judovsko dekle (50) ill. Bl. 16. studenoga — Orglar (88) Novice br. 22.
   
   U 5. svezku kranjske Čbelice imade prije neštampane piesme: Nuna; Sveti Senán; Šmarna gora; Nebeška procesija; Zdravljica; glede ovih se nezna, kada ih je piesnik složio.
   
   Za ostale Prešernove piesme nisam nigdie našao naznačeno, kada su nastale.

3. Sva su njegova diela od godine 1844. počamši izlazila u "Novicah" ter broj prosto dodan znači stranu toga lista u naznačenom tečaju.

   God. 1844. dodane su Novicam str. 141. gore tumačene tri ode:
   Slovenija Ferdinandu. — Grof Habsburžki od Šilera (149). — Orjaška igrača (iz niem. str. 161). — Verli mož (od Bürgera str. 181). — Divji lovec (od Bürgera str. 205).
   
   1845. Zima, razgovor medju čoviekom i šumom (br. 7). — Legenda (br. 11). — V jamo pade, kdor jo drugim koplje (novela o Lamprinu rodom Slovencu ili od Kurcole, koi je u sultanskom haremu našao svoju sestru, ter jednako bio srietan, kao Fridolin u sliedećem (br. 21—25). — Hoja na plavž (od Šilera br. 29—30). — Raj izgubljen (br. 36). — Vojaška (br. 46). - Vodotop ili ronac (od Šilera br. 50). — Bravcom h koncu leta v spomin (br. 53).
   
   Osim obširnije napomenutih suposlenikah "Novicah" imade jošte velik broj takovih, koji marljivo nastoje o premaku narodnoga obrazovanja; ovamo spadaju n. pr. Hašnik, Miroslav Vilhar, umiljat popularan piesnik, koi svojim piesmam dodava i napjeve (piesme štampane su mu u Ljubljani 1860, a napjevah izdao je već do pet svezakah), Javornik, Kobe, Ledinski (koi je napisao mnoge piesme), Oliban, Orožen, Raić (boritelj za prava narodnoga jezika u gimnaziji), Ravnikar (piše o pitanjih poviestničkih),
   
   God. 1846. Pesem o zvonu od Šilera (37) — Bor z drakonom od Šilera (65). — Rokavica od Šilera (89). — Kdo je mar (veličanstvena piesma. kojom se proslavljaju sinovi slov. seljaka, 121). — Pohlep oslepi (133). — Oda Bog od Deržavina (191).
   
   God. 1847., Novice za novo leto (1). — Ne sodi (srodna sa jednom piesmom od Lomonosova, 29). — Začarana puška (117). — Ibikovi žerjavi (193).
   
   1848. Naprej slavenski jug (davorija proti Magjarom, 171). — Devica orleanska (kano dodatak).
   
   1849. Komad od Messinske neveste (77).
   
   1850. Posveceno bodi tvoje ime (13). — Uvod visoke pesmi in oče naš, ki si v nebesih (35). — Viribus unitis, piesma o tom, da će tri austr. naroda od Austrije odbiti svaku pogibelj (88).
   
   1851. Komad od Messinske neveste (189).
   
   1852. Devetnaesta piesma Ilijade (273).

4. Odkad je ovaj kratki pregled dovèršen n rukopisu, žalibože je prestao "Naprej", i to koncem rujna o. g.
5. O tom nam sviedoči već i neumèrli naš Stanko Vraz u II. strani Djulabijah, gdie nam pieva:

   br. 58:
   Čuješ li ti piesni?
   To nij pienje ševah,
   Ni gèrlic, slavuljah,
   Neg slovenskih děvah.

   br. 60:
   Tko nje nije slušò
   Pievat: Svet! Svet! Sveta!
   Nezna, koja razkoš
   Čeka onkraj svieta.